Наука и уметност

Сто година без Скерлића

14. мај 2014.
Jelena Petrović

Јован Скерлић

Пре сто година, 15.маја 1914. преминуо је академик Јован Скерлић, најутицајнији књижевни критичар у Србији свог времена.

Јован Скрелић је рођен 20. августа 1877. у занатлијској породици у Београду, дипломирао је на београдској Великој школи, а докторираи у Лозани. Ускоро после одбране доктората из француске књижевности, почео је да предаје у гимназији, а потом и на Београдском универзитету. Најпре на катедри за француски језик, а потом и српску књижевност. Пресудно је утицао на српску литературу, борећи се за реализам и веродостојност књижевног дела. Био је и уредник „Српског књижевног гласника“ од 1905. Антологијско дело „Историја нове српске књижевности“ објавио је почетком 1914. године. Остала његова дела су „Поглед на данашњу француску књижевност“, „Уништење естетике и демократизација уметности“, „Француски романтичари и српска народна поезија“, „Јаков Игњатовић“, „Светозар Марковић“…

Био је први секретар Српског књижевног друштва основаног 1905. године у просторијама Српске књижевне задруге у Београду. Тада је за председника тог, првог књижевничког  удружења у Србији изабран Симо Матавуљ. Скерлић је прве радове објавио у сатиричним и социјалистичким листовима, два пута је отпуштан из службе због политичких – социјалдемократских и социјалистичких убеђења. После једног отказа на универзитету, предавао је у гимназији у Зајечару.

Скерлић је био активан у Самосталној радикалној странци, коју су формирали припадници левог крила радикалне странке. Био је главни идеолог старнке а две године пред смрт и њен посланик у српском парламенту. Био је заступник и проповедник југословенског националног и државног јединства. Држао је предавања у многобројним крајевима Аустроугарске, непосредно пред смрт говорио је у Прагу. Какав су значај имала његова предавања у Аустроугарској посведочио је, касније, Владан Десница. Десница, који је био син др Уроша Деснице, српског политичког првака у Далмацији, записао је да су у њиховом летњиковцу у околини Задра (чувена Кула Стојана Јанковића у Исламу Грчком), спремали собу у којој је требало да преспава Скерилић, пре и после предавања договореног да га одржи у оближњем Задру, тадашњем главном граду аустроугарске провинције Далмације. На сахрани Скерлића, на Новом гробљу у Београду, венац у име „захвалне босанске омладине“, носили су гимназијалац Гаврило Принцип и још двојица „младобосанаца“ Ђулага Буковац и Владета Билбија. Скерлићева биста, рад вајара Градимира Алексића, налази се од 1967. године на Калемегдану, где су бисте и споменици још неколико српских великана. Адреса на којој је Народна библиотека Србије је Скерлићева улица 1. Скерлићевим именом назване су и улице у Новом Саду, Крагујевцу и још неколико градова у Србији.