Мноштво различитих очију, али само један поглед. Онај идентични, преплашени, изгубљени. Његов пут од наде до очаја врло је кратак. Он почиње приступом сваког новог аутобуса на долазни перон, а завршава само неколико минута касније, када исти тај аутобус настави свој пут у непознатом правцу.
Дечија одећа. На поду. Хиљаде километара изношена, хиљаду пута изгажена. Лежи одбачена, заборављена, као да је већ годинама део самога парка. Она више нема ни лице ни наличје, већ само празано, похабано ништа. Нечија прича никада испричана. Изгубљени власник никада више њен. Из утихле бетонске плоче избија немир.
Неколико метара даље бетон се губи у корову, прашини и трави. Мирис влаге, мокре земље и смога пробија се кроз одећу, кожу, све до костију, режући уздах до његових последњих атома. Безброј немих корака утиснутих у земљану стазу корача ка насумично постављеним шаторима. Чини се као да је сваки празан. Чини се да у туђини само такав и може да буде.
Мала блатњава рука неспретно подиже играчку са тла. Није његова. Окрену се неколико пута око себе, као да тражи правог власника, а затим прстима пребриса скорелу земљу, нетремице је гледајући. Схвативши да је сада његова, дечакова уста развукоше се у осмех. “Он је и даље мали. И даље ништа не разуме. И даље има разлог да се насмеје”, примети у том тренутку старији човек, заустављајући се пред дечаком. Иста судбина распарала је два живота, сваки на свој начин. Помазивши га по као угаљ црној коси, показа му руком на велики бели шатор. По строгом изразу лица тај гест учини се као наредба.
Одједном, многи се упутише ка њему. На великом шаторском платну стоји “СОС”. Четири жене у белим мантилима окупило је више десетина људи око себе за само неколико минута. Мноштво неуједначених гласова меша се у један незграпан, готово непријатан, а онда се пресечен изненадним звуком сирене, претвори у мук. “Станите у ред, тако ћемо завршити много брже”, замоли једна од четири жене, носећи у рукама велики метални лонац. Изнова настаде жамор, али овога пута потраја све док се топли оброци не поделише присутнима. “То је најмање што у овом тренутку можемо да учинимо. Њима је ово тренутно све. Многи од њих већ дуже време немају апсолутно ништа”, објасни она сипајући преосталу храну у бели пластични тањир.
Убрзо затим сви се вратише пред своје шаторе. Кесе са стварима, по нека торба и ћебе поред сваког. Групице од десетак људи седе поређане у круг, расправљајући о нечему што одједном изазва негодовање код већине присутних. Смештене тако, одају утисак мале комуне. Мноштво различитих очију, али само један поглед. Онај идентични, преплашени, изгубљени. Његов пут од наде до очаја врло је кратак. Он почиње приступом сваког новог аутобуса на долазни перон, а завршава само неколико минута касније, када исти тај аутобус настави свој пут у непознатом правцу.
„Не, не можете сада да кренете. Жао ми је, али мораћете да сачекате”, рече један од дежурних полицајаца усмеравајући неколицину људи са перона назад ка парку. Погнутих глава седоше на прву слободну клупу, чекајући ноћ која предстоји. Уличне светиљке постадоше све јасније под мрачним небеским сводом. Шатори се отворише и изнова постадоше дом још једном дечијем немирном сну. Ћебад, кесе и торбе ођедном нестадоше са прашњавог пода, готово неприметно. Мала комуна ишчезну доласком хладне вечери, објављујући фајронт и овом изгубљеном дану.
Тиху ноћ сада пресецају само јарки светлосни снопови фарова. Долазећих. Одлазећих. Журе, али не знају куда. Одлазе равнодушно, као што су и дошли. Преплашени погледи сада гледају неки други свет. Даљи, бољи, лажни. Надају се. Надају се да ће, када се врате са првим сунчевим зрацима, ипак видети нешто другачије. Надају се да ће наредни светлосни сноп фарова сијати само за њих.
Последњи радови
Вести из несвести18. јануар 2016.Пакао је у срцу депресивног човека
Интервју недеље13. јануар 2016.Друга страна новинарства
Интервју недеље13. јануар 2016.Друга страна новинарства
Вести из несвести24. децембар 2015.Шапат челичног путника