Шапат челичног путника

Панчевачки мост. Перон пет, колосек пет. Непознати женски глас најављује долазак воза на станицу „Нови Београд”. Фијук ветра и звонак звук са разгласа одјекују пероном. Дрвене станичне клупе већином су још увек празне. Старији човек у дугачком браон мантилу стоји на ивици колосека и руком заклања прве сунчеве зраке, гледајући у правцу Земуна. Сат показује осам. На стубу поред великог белог сата налази се плава табла са ознаком перона и колосека. Нетакнута је за разлику од стуба, који је временом постао бележница различитих имена и графита. Најупечатљивији је графит непознатог уметника на месту где се налазе степенице. Welcome to BGD (Добродошли у Београд) натпис је који дочекује и отпраћа на десетине путника сваког дана.

Платформе између колосека зарђале су и испуцале. Вероватно су старе колико и сама станица. Неколико стотина метара даље, улаз на станицу чува мала зграда за надзорнике. С времена на време размакну се беле завесе и црна силуета појави се на прозору, али онда убрзо, као што се и појавила, нестане.

У даљини се чује хуктање воза, а плава мрља појављује се на хоризонту. Звук постаје све гласнији, а мрља полако почиње да поприма њен прави прави облик. Звекет шина, а затим гласна шкрипа кочница. Воз је стигао.

 

Првог септембра 2010. године Београд је добио ново превозно средство. Реновирани РВР 412 возови поново су упалили своје моторе. Иако произвођени ’80-тих година за потребе Југословенских железница, данас путнике превозе само пругама Србије, Црне Горе и Републике Македоније. Пут који прелазе далеко је краћи. Такозвани БГ воз, почео је да саобраћа на релацији Нови Београд – Панчево. Годину дана касније, 2011. године, линија је продужена до Батајнице. Данас је чини девет станица, а од прве до последње вожња траје тридесет и осам минута.

 

Гвоздена плава врата отварају се након петоминутног пута. Бели мермерни под одаје утисак друге димензије – све је беспрекорно, чисто. Путници излазе из воза журећи свако на своју страну, а неколико њих судара се нехотице на самом излазу. Шуштање испуштених кеса делује још гласније због еха који стварају тешки бетонски зидови. Одавде се небо не види. Велика бела табла подсећа – станица „Београд Центар – Прокоп”. Воз убрзо напушта перон уз њему својствену буку и открива незамислив призор.

Преко пута, под конац сређених, колосека 5 и 6, историја прича сасвим другу причу. Недовршени перони и колосеци место су на коме је време стало и које данас скрива скитнице од ноћи. Даске, зарђале арматуре и греде призор су који Београд постиђено чува далеко од очију јавности. Од ружног лица „Прокопа” пролазници се труде да одврате поглед, али вапају оронулог здања, као последњем позиву у помоћ, нико од њих не одолева.

Панчевачки мост. Колосек шест, чује се са малих плафонских звучника. Још један челични путник пројуриће данас равнодушно кроз заборављени део града. Звекет шина, а затим гласна шкрипа кочница. Воз је стигао.

 

BG voz

 

Изградња „Прокопа” почела је 1997. године, али је убрзо прекинута због недостатка новца. Замишљена је као модерна станица са десет колосека, шест перона и станичном зградом у оквиру пословно-комерцијалног комлекса. Међутим, ова замисао остала је мртво слово на папиру. Завршетак радова који је био планиран за 2010. годину, мораће да сачека неко боље време.

 

Не знам зашто га нема, требало би да је већ овде. Обично не касни. Сигурно се нешто догодило, нервозно саопшти један од путника премештајући се са ноге на ногу, као да га тај покрет, на неки необичан начин, чини мирнијим. И заиста, овај превоз један је од ретких који поштује време вожње. Мора да је тако, збуњено му одговори његова сапутница нагињући се ка прузи.

Ништа.

Станица „Карађорђев парк” једна је од две подземне станице, али позиционирана је на самом излазу из тунела, те не одаје утисак подземља. Са једне стране налази се тунелско окно, које подсећа на непрегледну црну јаму, а са друге излаз на површину кроз који се пробија светлост дана. Загушљиво је. Са камених неравних зидова слива се кондензована вода. Након пет минута кашњења, разглас најављује долазак воза.

У мрачном тунелском окну појављују се два велика жута фара. Звекет шина, а затим гласна шкрипа кочница. Воз је стигао.

Неочекивано, отварају се врата локомотиве. Из ње излази омањи седи човек. Извините, али на почетку тунела постоји проблем са скретницама. Морамо сачекати неколико минута да се проблем отклони, објашњава кондуктер видно узрујан. Неколицина путника одговара и негодујући показује на сат. Након неколико минута квар је отклоњен и бучни мотор воза почео је да ради. Одмичући лагано, а затим све брже, плави челични путник пролази кроз тунелско окно и нестаје у тами.

 

Станица „Карађорђев парк” налази се на општини Савски венац. Њен положај погодује путницима, јер се налази непосредно уз аутопут Београд-Ниш, те је на тај начин повезана са друмским саобраћајем. Наставља се ка „Прокопу” у једном и ка „Вуковом споменику” у другом правцу.

 

Сиве мермерне плочице, велика неонска светла и плафонски лукови чине станицу непрегледно великом. Неравномерни бат корака одзвања и шири се холом. Са свих страна чује се смех путника и граја. Када је сагледате у целини, више подсећа на балску дворану, него на подземну станицу „Вуков споменик”. Једно је сигурно – она никад не спава.

 

Stanica "Vukov spomenik"

 

На крају дугачког сређеног перона налазе се наплатне рампе. Ниске су, те их путници најчешће прескачу како би дошли до покретних степеница. На једној од њих направила се гужва. Пожури Лука, знаш да већ каснимо! Неће нам час оправдати твоје незавезане пертле, повикује љутити глас из гомиле. Покретне степенице воде ка површини. Станица се налази дубоко под земљом, те је потребно неколико дугих минута како би се стигло до врха.

Хладни ветар допире из мрачних тунела и чини боравак под земљом помало непријатним. Опор мирис мокре земље и влаге путује заједно са ветром. Глас са разгласа поново се чује, али овога пута нејасно, мешајући се са жамором неколико одвојених група путника који спремно чекају укрцавање. Звекет шина, а затим гласна шкрипа кочница. Воз је стигао.

 

Станица „Вуков споменик” изграђена је 1995. године. Једна је од две подземнце станице на овој линији, а уједно и најмодернија. Смештена је испод споменика Вуку Караџићу у близини Електротехничког факултета.

 

Последња станица – „Панчевачки мост”. Челични путник поново је угледао плаво небо. Скоро је подне. Црвене надстрешнице чувају путнике од сунца. У ћошку поред клупе поређане су кесе и путничке торбе које изгледају као да ће се сваког часа расути по станици. Оне данас одлазе на један дужи пут. Неколико станичних кућица окружено је кондуктерима, који уз видно жучан разговор и веома упадљив смех чекају полазак њиховог воза.

 

Ишаран графитима, воз тихо посматра укрцавање. Шине испод њега протежу се до мрачног тунелског окна, а онда нагло пониру у његове дубине. Чека га тридесетосмоминутни пут у супротном смеру. Док лагано одмиче ка подземној тами, челични путник поздравља и шапуће: Срећан пут.