Шта си се венчао за ту Јагодину?

Интервју, Добрица Милићевић поводом фестивала „Дани комедије“
Немојте да вас неко лаже да ћете моћи све да кажете у животу, не овде него у целом свету, постоји нешто што ћете знати, а нећете смети да кажете да се десило и то разумем, али да лажете не смете.

Добрицу Милићевића налазимо у полутами јагодинског позоришта, загледаног у редове црвених седишта, док је каже премотавао филм скоро пола века уназад колико ће ускоро прославити један од највећих српских позоришних фестивала, „Дани комедије“. Иако је позориште на посебном месту у животу Добрице Милићевића, често је био и у другим улогама. Још у средњој школи бавио се новинарством, његова љубав према писаној речи први пут се показала у градском листу „Нови пут“, „То мора да имате у себи, у моје време су људи одлазили у новинарство зато јер их нешто вуче изнутра да то постану, није се ишло трбухом за крухом, нажалост данас имате ту појаву. У моје време то је нешто јаче од вас, осећате одговорност да се обраћате јавности.“. Романтичан и готово књижевни моменат у биграфији Добрице Милићевића јесте да је био новинар и док је служио војни рок, ни војичка дисциплина није успела да савлада његову жељу да у свом времену остави траг тренутка, „Ја сам отишао на границу и онда сам тамо у клубу војника пронашао лист „Победа“ који је писао о животу војника и старешена у Трећој армији, а Трећа армија је била у Скопљу. Онда сам интензивно почео да пишем и видим стижу ти моји текство и редовно их објављују, да би једног дана дошао главни уредник пукновик због мене у јединицу, да види ко сам и шта сам и да ми понуди да одлсужим у Скопљу као новинар, то је била велика сензација. То је била једна страшна екипа у којој сам ја радио ту је био Тома Џаџић новинар НИНА, Никола Рудић карикатуриста, Влада Јанковић, Михајло Хабул чувени новинар Политике, све као војници који су служили војни рок као новинари, тако да сам ја војни рок отслужио као новинар. Нешто од тога чувам и данас.“
По повратку из Скопља преноси извештаје о иградњи аутопута, након тога био је први глас једне од три радио станице у то време, радија Светозарево. Волео је свој град и свој посао, преносио је бокс мечеве чије су преносе уживо слушали Јагодинци на градском тргу, преносио је дочек савезне штафете и све тада важне друштвене догађаје. Никада није желео да оде, нити је маштао о великим успесима и слави, али његов теленат, посвећеност и одговорност, било је себично задржати у једном граду. Због тога је на наговор колега са Студија Б, након дванаест година од оснивања радија отишао за Београд. „Радио Београд је увек инсистирао да ја пређем тамо, па се тако поносним једним писмом које сам добио од спикера Радио телевизије Београд на челу са Браном Сурутком и сви су се потписали на том писму, шта си се венчао за ту Јагодину кажу, остави Јагодину и дођи горе.“

„ И седамдес` пете ја преломим…“

На Радио Београду уређује јутарњи, а потом и документарни програм, да би врло брзо постао уредник свих радио станица, а након тога на позив Николе Миркова прешао и на телевизију. По својој жељи уређивао је програм за дијаспору, есмисују „Поново заједно“, због тога што је како каже увек био нежан према тим људима који га слушају, касније се са многима спријатељио и о свакоме Добрица тврди једно, „ Посећивао сам те људе кад сам путовао, нисам видео неку велику срећу, пате сви, такав је менталитет нашег човека, пати за отаџбином, увек сам одлазио са неком тугом од њих ма како се материјално снашли.“. На једном од својих многобројних путовања у Русују сачекала га је вест да је добио награду „Димитрије Давидовић“, то је за њега била огромна част и срећа и са великим задовољством дошао је у Београд по њу. Како то обично иде, велике награде носе и велике одговорности, те на наговор осталих колега исте године у време великих демонстрација, постаје уредник Информативног програма Телевизије Београд, где је каже упозоравао своје сараднике да ће прихватити то место, али не и лажи. „Знате шта немојте да вас неко лаже да ћете моћи све да кажете у животу, не овде него у целом свету, постоји нешто што ћете знати, а нећете смети да кажете да се десило и то разумем, али да лажете не. Са тим приципом сам имао неколико сукоба, идеолошких и политичких.“ Присећајући се тих мутних време за сваког човека, а за новинара његовог кова нарочито, наводи да је долазио у ситуације да му пред сам почетак програма у исти буде убачено нешто у чији садржај није упућен и да је било покушаја подметања да се прогура режимска политика у јавност, али да се онај ко је био спреман да плати цену одупирања томе могао одупрети. „ … у међувремену улази организатирка, добацује ми цедуљу коју је послао главни уредник на којој је писало како треба да одјавим емисију. Нисам хтео, ја сам узео оно и згужвао и бацио. Кад сам то завршио по целом студију сам тражио Радета Бранкова, он зна шта је урадио. Наравно, ујутру секретарица главног уредника долази до мене, он мени отворено каже: „Добрице ти знаш шта си урадио и знаш да после тога не можеш да буде на том радном месту.““

Златни ћуран

Насмејан, речит и задивљујуће скроман Добрица Милићевић питан да говори о фестивалу „Дани комедије“, чији је једна од оснивача, у трену заузима оштар и чврст, поносит став, благо се издижући из столице уперивши прстом на стање у целокупној српској култури, заборављеном искреношћу старијих људи и директним речима каже: „О фестивалу „Дани комедије могу Вам рећи све најлепше, то није куртоазија, то није субјективност то је истина, то је један од ретких фестивала који је врло угледан у свим круговима у најширој културној јавности Србије. Дакле, он строго води рачуна о квалитету предства, ви нећете наћи за ових педесет година било кога ко ће ставити неку примедбу на „Дане комедије“, тај не постоји. Никакву да кажем канонску режију не дозвољавам, никакву приватизацију програма, просто селектори о којима такође водим рачуна, бирају најбољу представу. Сва позоришта, сви глумци се поносе наградама које понесу одавде и то ћете читати у сваком интервјуу познатог глумца, ви ћете видети да истиче то што је добио неку награду овде или Златног ћурана. Наравно, тај квалитет зависи и од понуде, стања у нашим позориштима, ви не можете да измислите најбоље представе ако их нема. Ове године ће бити врло квалитетан фестивал, такав је неки стицај околности, где има баш брилијантних представа. Овде су највећи проблем, то морам да вам кажем, улазнице. То је традиција и ту нажалост решења нема.“.