ШТА МЕ ЈЕ НАУЧИЛА САМОИЗОЛАЦИЈА?

Личне поруке корона вируса

Чудно је биће човек, чудни су путеви његових мисли: цео живот, од колевке па до гроба, проведе у убеђењу да су оне лепе и позитивне животне околности правило, а да су оне друге немио изузетак. Само се стрпиш, и оне ће некако проћи саме од себе, или ће их решити неки умни људи – твоје је само да седиш и чекаш, нешто ће се већ десити, ружан период ће проћи и наступиће мир, спокој, благостање…

Мислећи тако, човек проводи живот у илузији. А сурова истина је да је обрнуто: да је сваки иоле спокојан период у животу заправо само кратка пауза за предах између две кризе. Између једног, некако превазиђеног искушења и следећег које се већ помаља на видику, а да од оног претходног још нисмо дошли себи.

То је можда најуочљивије на феномену рата. Из бриљантне полемолошке студије којом је, уместо класичног епилога, Толстој изабрао да заврши свој „Рат и мир”, не проистиче само закључак, овековечен у излизаној фрази, да је „мир само кратка пауза између два рата”, већ се може научити и нешто друго: читав процес рата, од оног што претходи његовом почетку, преко његовог тока, па све до самог краја, условљен је сплетом околности које се мењају из тренутка у тренутак. А човек (макар био и на месту врховног војсковође) у свему томе много више статира и прилагођава се наметнутим околностима, него што може да утиче на њих. У сваком случају, много више него што је то сујета у стању да прихвати и поднесе. Као једриличар или сурфер (с тим што су они макар свесни да се, јездећи на својим направама, много више прилагођавају околностима које им природа задаје, него што утичу – ако се то уопште може назвати утицањем – на њих).

Па кад је тако у рату, у катастрофи коју ипак, свесно и активно, иницира сам човек, како ли тек бива када природа одлучи да очита лекцију? Бива овако како је ових дана који су (кажу) на измаку. А познато је да, када се нешто жељно очекује, време као да успорава. И што је тај жељени тренутак ближи, време као да тежи да се растегне до у бесконачност. Са тим феноменом многи су се први пут сусрели у војсци: оних неколико дана пред окончање војног рока били су најдужи дани у животу, сваки дужи од претходног. Ништа не радиш, више нико не рачуна на тебе, твој боравак у касарни нема ама баш никакву сврху, сем да прође прописано време. А оно, време, као да је стало. Разговори, читање, телевизија (добро, тада и није било нешто пуно програма на телевизији), шах, јамб, преферанс… Ништа не помаже: време, буквално, стоји. На крају, када тај тренутак дође, када дуго нарастајућа жудња, невешто скривана псеудо-шмекерским осмесима у маниру „није то ништа”, коначно дочека своје разрешење, када закорачиш кроз капију преко невидљиве линије која дели „цркни, гуштеру!” од „живела слобода!”… Тада немаш снаге чак ни да осетиш олакшање. Само празнина. У Капоровом „Провинцијалцу” може да се назре само вршак леденог брега тог стања ума у данима пред „скидање”. Остало је надоградња која се да дочарати само онима са много натпросечном емпатијом.

Од било каквих мисаоних процеса, из тог доба најјаче је сећање на убеђеност да се, тим тренутком, завршавају све обавезе принудног боравка у неком ограниченом простору. Добро, факултетски термини, радно време на послу, тајминг друштвеног живота, то се не доживљава толико као принуда, у свему томе има личне одлуке, личног пристајања… („Чекај мало, млади ентузијасто! А болница, а затвор, а тако то?! То је, је л’ да, измишљено за марсовце?” „Без бриге, само да ја будем паметан, и ништа се од тога неће десити!”. Ех…). Углавном, рекосмо већ: живела слобода, живела неспутаност!

* * *

А онда дође пандемија и, по ко зна који пут, развеје многе илузије уз које, држећи их се тврдоглаво, корачамо кроз живот. Где ти, већ одавно не више млади ентузијасто, одједном нестадоше права, и слободе, и све оне универзалне цивилизацијске тековине, чврсто загарантоване велеречивим повељама и широким, покровитељским осмесима „демократски изабраних” вођа, глобалних и локалних? Појела маца! Окачи ти то њој о реп и хајде лепо у своја четири зида, и да случајно ниси промолио нос из њих, да не би добио по том носу од нас који, много боље од тебе, знамо шта је најбоље за тебе, јер је, наравно, демократским консензусом одлучено да ми будемо изнад новонастале ситуације, да управљамо њоме и чврсто држимо све њене дизгине у својим рукама.

Не само да ћеш, дакле, без поговора седети у своја четири зида, него ћеш, као своје мишљење, усвајати и све оно што ти ми будемо рекли. Па тако, ако ти случајно падне на памет да се налазиш у принудној изолацији, одмах се сети наших упозоравајућих речи да је то, заправо, „самоизолација”. А да међусобна телесна раздвојеност заправо није телесна, ни физичка (санитарна барем, или whatever), него – „социјална дистанца”. „Самоизолација” значи да си то изабрао сам, својом вољом (иако тога ниси ни свестан, па ми морамо да ти објашњавамо), а „социјална дистанца” није оно што си читавог живота наивно мислио: посвађаш се са неким, па не говорите, и то онда буде социјална дистанца. Уосталом, стање је опасно и није време за језичке расправе, а што се тиче узвишених државничких и дубокоумних струковних истина, тек ту нема места за дебатовање, него ћеш их, без и најмање резерве, усвајати онако како ти их ми сервирамо ex cathedra. А то што, и по неколико пута дневно, противуречимо самима себи, и што о узрочнику кризе – вирусу – заправо не знамо практично ништа – то такође није твоја брига. Ми смо власт, и ми смо струка, и ми управљамо твојим животом за твоје добро, а твоје је само да се демократски покориш.

Славољубље, властољубље, сластољубље… Тријумвират коме је тешко одолети, а прилике да се приграби барем једно од то троје тешко пропустити. Овакве, ванредне и критичне, идеално су време за то, и за тражење сатисфакције личним сујетама повређеним у неким сличним околностима у прошлости. А онима који се затекну са друге стране, преостаје још једно суочавање са можда најтежом манифестацијом људске објективне немоћи: када си свестан шта се дешава око тебе, а немоћан да предузмеш било шта. Искуство свакако нелагодно, некоме је оно прво такве врсте у животу, а неки их имају поприлично у својој „архиви”. Ето, нпр, пролеће 1999, тутањ бомби и мемљива склоништа. Па сви регионални ратови који су му претходили, па криза, хиперинфлација, несташице, редови… И то све као допринос „људског фактора”, као да природне стихије, саме за себе, не би биле сасвим довољне: суше, поплаве, земљотреси (Црна Гора, Румунија – кад је био онај скопски, аутор је био тек у стадијуму фетуса). Кад тако груне, па сви истрчимо из кућа и напрасно се сетимо оне старе народне да је „комшија ближи од кошуље” – многима то можда буду једине прилике у животу да учествују у заиста спонтаним грађанским окупљањима и активностима (за разлику од оних фингирано спонтаних, са којима, нажалост, имамо немало искуство). Чим инстинкт дојави да је опасност прошла, људи се одмах враћају у своје љуштуре, поново навлаче претходно одбачене маске и настављају да живе по устаљеним ритуалима којима грчевито покушавају да створе привид некакве „редовности”.

Заиста, шта се све показало када смо, покривши лица платненим, оголели образе одбацивши друштвене маске, оне намењене искључиво за „редовна стања” и „мирнодопске прилике”? Ништа ново, само ко зна која по реду потврда још једне народне мудрости: „Што колевка одњиха, то мотика закопа”. Ко је у ранијим оваквим кризама паничио – паничи и данас; ко је пре био прибран и умиривао оне око себе, чини тако и данас; ондашњи агресивци поново су агресивни, ондашњи опортунисти поново гледају прилику да нешто ућаре, ондашње свезналице и данас знају све о превентиви и лечењу… А када све ово буде прошло и кад буде обављена нова замена маски, уследиће једно, малтене хорско: „Ко, ја?! Ма, таман посла! Ја сам…”, и ту онда креће хвалисање својим држањем током ванредног стања, уз минхаузеновско набрајање личних заслуга (!) у херкуловској борби за добробит човечанства.

* * *

Здравствене кризе (као специфична поткатегорија појма „криза”) такође нам нису новост. Од старих смо слушали о пегавом тифусу током Великог рата, има још сведока и савременика који памте доба око и после Другог светског рата када је харала туберкулоза, а као почетак новије „заразне епохе” могла би се усвојити 1972. година и догађаји бриљантно дочарани на великом платну у остварењу Горана Марковића „Variola vera” (тим догађајима је свој скромни допринос дао и потписник ових редова, тада осмогодишњак, тако што је, у јеку епидемије, успео да се – оспе по кожи од алергије, те замало није завршио међу стварно зараженима у централном карантину под Авалом). Потом почеше да нам долазе разни белосветски вируси (што је, по некима, имало и својих добрих страна, јер смо, барем на тај начин, почели себе да доживљавамо као пуноправни део тог великог света, да се „мондијализујемо”): AIDS, SARS, птичји грип, свињски грип… Итд, итд, ко ће се свих сетити и све их побројати. И све то у некако чудно правилним циклусима (на ±10 година) и пропраћено зачуђујуће сличним предузимањима и кампањама, упркос томе што се особине свих тих вируса-узрочника пандемије међусобно драстично разликују, па би, ваљда, требало да се разликују и методи борбе против њих.

Ни ова пандемија COVID-а 19 није изузетак. Уз изузетке на нивоу нијанси, све се углавном понавља по одавно препознатљивом сценарију: смушеност и дезорганизованост коју власти и „струка” по свету покушавају да прикрију пред јавношћу, улажући у то прикривање можда и више труда него у борбу за решавање самог проблема. И опет се намећу милитантне алегорије: много више ратова је изгубљено због лоших војсковођа, него због лоше војске. И као што у оружаним сукобима углавном бива да подофицири и обични војници беспрекорно обављају свој део посла, а да проблеме праве и у пораз воде „они одозго”, тако смо и сада сведоци да се у овом „рату” најбоље држе лекари и медицинско особље (дакле, „подофицири” и „војници” на самој „линији фронта”), а да су најслабија карика у командном ланцу управо они на његовом врху. А по историјској нужности, сви ратови се памте по онима са врха, они су ти који добијају одликовања и прилике за напредовање у служби – војној, медицинској, свеједно.

* * *

Окрени-обрни, како човек залази у године, тако му свака нова животна лекција доноси све мање нових сазнања, а све више прилике за обнављање већ пређеног „градива”. И заиста је у праву премудри цар Соломон, човек који је, по сопственом сведочењу, пробао све што се у животу пробати да: „Што је било, то ће бити, што се чинило, то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем” (Проп. 1,9). Тако ће бити и сада, у тренутку када се назире крај, или барем значајно опадање свега овога око COVID-а 19 (за шта човек више не зна како да га назове, а да се не понови). Једне отрцане наративе, актуелне током борбе против вируса, замениће други отрцани наративи, јер сада долази време за „генерале после битке”: „Природа нас је упозорила, али човечанство ни овога пута није положило тест. Прва је поклекла солидарност, интернационала, за све су криви неолиберали, екстремна десница, илуминати, масони, озонска рупа (уписати по нахођењу)”. Или, на микроплану: „Ово је било идеално време за многе ствари којима раније нисам стизао да се посветим, за контемплацију, за суочавање са собом, подрумом и гаражом (који никако да стигну на ред за генерално поспремање), за коначно посвећивање многим књигама које годинама чекају на ред скупљајући прашину по полицама…”. И тако редом, рециклирају се дубокоумне изјаве из ранијих критичних периода, уз незнатно дорађивање како би звучале актуелно.

А стварни епилог: све ће бити исто као пре. Појединци ће можда и извући неке поуке, али ће људски род генерално, чим се ствари колико-толико стабилизују, поново наставити да срља у исте грешке. И тако до следећих часова неумољивих учитељица, природе и историје, упорно не схватајући да су јефтине само оне лекције које се излажу први пут, а да сваку „допунску наставу”, свако обнављање градива, лоши ђаци плаћају неупоредиво скупље, неретко и самим животом.

А књиге? Неке су можда и стигле на ред, али ће већина, по свој прилици, и даље скупљати прашину на полици, надајући се да ће имати више среће у неком наредном извлачењу…