ДА ЛИ СУ ЕМОЦИЈЕ ИЗАШЛЕ ИЗ МОДЕ?

И зато што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих.” (Мт 24,12)

Од свог настанка, овај наш свет са свим оним што га чини (нежива творевина, жива бића и – као круна читаве творевине – човек) ниједног тренутка није стагнирао. У различитим епохама, мислећи људи су износили своја виђења онога што је (да ли увек оправдано?) називано „еволуција” и, ма колико та виђења била међусобно супротстављена, неспорне су две ствари: 1. до данас није дата дефиниција „еволуције” која има довољну „тежину” да би могла бити општеприхваћена као тачна, и 2. једина несумњива истина је да се промене дешавају.

Током протеклих миленијума, постојећи и развијајући се на великој међусобној удаљености и не знајући једна за другу, различите културе су различито уређивале свој друштвени живот, па се тако, у склопу етичког и естетског нормирања, водило рачуна и о емоцијама, о начинима њиховог испољавања. Ти начини су варирали од поднебља до поднебља, али је, практично до дубоко у прошли век, свима њима било заједничко то што су постојале друштвене норме које су, са мање или више прецизности и строгости, прописивале модалитете изражавања емоција. Како оних примарних (афекти и тренутна расположења), тако и оних сложенијих, која најчешће и подразумевамо под појмовима „емоције”, „сентименти”, „емотивни живот” и сл. Код Срба очувани у подели на „ваља (се)” и „не ваља (се)”, код осталих народа широм света у неким другим, њима својственим, облицима – углавном, то су били детаљно разрађени системи правила по којима су се испољавале емоције у зависности од њихове природе и тренутних околности: радосне, жалосне, интимне, протоколарне, мирнодопске, ратне… За сваку се знало како се треба понашати и на који начин из свог унутрашњег емотивног устројства иступати међу оне око себе. Ништа се мање није водило рачуна ни о нијансама у обраћању саговорнику у зависности од његовог статуса, пола, животног доба…

А онда, као да су у свега неколико деценија сви ти етички системи изокренути наглавачке. На општем плану, томе је допринела глобализација, процес који је започет много пре нашег доба, али је, изгледа, баш нама запало да будемо савременици достизања његове „критичне масе”, када се обрасци људске емотивне структуре нагло и радикално мењају. Развој комуникационих технологија, до пре само генерацију или две незамисливих чак ни у најмаштовитијој SF-литератури, допринео је да физичка удаљеност престане да буде било каква препрека за успостављање контаката међу људима, за упознавање и комуникацију са онима из најудаљенијих предела Земљине кугле.

У „пакету” са предностима тих нових, донедавно неслућених могућности за комуницирање, неминовно су дошле и велике промене на личносној равни. Растерећење од многих ограничавајућих фактора у међуљудској комуникацији и, уопште, у човековом личном (сазнајном и осећајном) односу према свом окружењу, покренуло је процес наглих промена у менталној (самим тим и у сенти-менталној) структури људских бића. Те промене (које се малтене пред нашим очима одигравају брзином коју човек тешко успева да отпрати, а још теже да им се прилагоди) доводе не само до рушења старих и успостављања нових етичких матрица по којима се емоције испољавају, већ и до промена у самим емоцијама. Савремене технолошке могућности комуницирања лишиле су човека потребе за физичком блискошћу, неопходном у не тако давном времену када ни фиксни телефони нису били доступни свакоме (да не идемо дубље у прошлост). Наши преци најдаље из једне-две генерације били би запрепашћени када би видели двоје младих у кафићу како, седећи једно наспрам другог, куцкају по телефонима. Уместо да међусобно комуницирају речима, гестовима, погледом, они успостављају дигиталну комуникацију са неким другим људима и, из најразличитијих разлога, опчињено зуре у екране.

Исто важи и за друштвена окупљања: колико до јуче, било је незамисливо да, када двоје разговарају, неко трећи упада у тај разговор намећући неку нову тему. Оно што се код живог човека сматрало за највећу могућу непристојност, постало је привилегија справице са дугмићима: звоњава телефона с пуним правом истог тренутка прекида сваку живу причу у друштву: „Извини… Хало, сине, кажи… Јесте, шунка је у фрижидеру, зашто стално питаш кад знаш? Хајде, љуби тата… Извини, где си оно стао?”. Има ли смисла уопште покушавати да се настави (раз)говор чија је нит тако напрасно и агресивно прекинута? Зато се разговори у друштву све више и своде на гласне солилоквијуме, на „сударе” монолога, па се, по окончању дружења, људи разилазе попут кугли на билијарском столу по завршетку партије: без икаквог међусобног утицаја (на сазнајној равни можда мало, али на емотивној практично нимало).

Развој комуникационих технологија је само један од узрока великих промена у емоционалној структури савременог човека. Ништа мање пребрзе и нагле промене не одвијају се ни у свим осталим сферама рационалног деловања. Оно што сви ми, можда сувише површно, имамо обичај да називамо „темпом живота”, дописује (делом спонтано, а делом и систематски) многе ставке у наше роковнике, а оне се гомилају брзином и интензитетом које је све теже и испратити, а камоли испоштовати. Потрошачка култура терористички намеће нове критеријуме са префиксом „must”: must do, must see, must visit, а нарочито, изнад свега, must have. Упрегнутом у трку за постизањем свих тих императива који се „морају достићи”, човеку не преостаје нимало времена да застане, да покуша да се пресабере, да контемплативно урони у осећајне сфере свог бића и покуша да тамо бар започне да заводи какав-такав ред (а о „великом спремању” тек не може бити ни говора).

Нуди ли савремено доба решење за тај проблем? Нуди, наравно, и то сасвим прилагођено конзументско-конформистичком духу који све више преовладава међу људима. Ту су разни гуруи, лајф-коучи и остали експерти за предлагање инстант-решења свих проблема које доноси убитачни темпо живота пропраћен нагомилавањем свакојаких „must”-императива. Не треба занемарити ни теоретску основу, оличену у разним еволутивним и псеудо-еволутивним теоријама које нас (од Дарвина – заправо, од његових следбеника који су извитоперили његову изворну теорију настојећи да буду „већи католици од папе”) рафално засипају „непобитним истинама” о томе како је човек заправо само једна (макар и најразвијенија) од животиња. Сходно томе, и кроз наратив о емоцијама се дискретно, али упорно провлаче учења по којима се оне своде искључиво на физиологију. Тачно је да разне емоције изазивају читаву лепезу физиолошких реакција, али савременим учењацима то није довољно, они иду и даље у деградацији људског бића, тврдећи да су све емоције (дакле и оне најузвишеније) узроковане физиолошким процесима!

Сплет свих тих околности показује се као прејак за човека, поготово за ону његову најкрхкију компоненту – емотивну. Окружен свим тим силним експертима који унапред нуде „дајџест” (сажвакана – digest: обрадити храну у органима за варење) решења свих могућих проблема, човек све више утања у жабокречину конформизма, и све му је теже да се одупре утиску како је немоћан и пред најједноставнијим животним проблемима. То, даље, доводи не само до опадања концентрације и немогућности да се човек на дужи период усредсреди на неки конкретан објекат (што је особина која се очекује и која је прихватљива код деце, али код одраслих се природно подразумева да су је одавно превазишли), већ и до потпуног губитка елементарне самосталности и, последично, обезличавања идентитета. Засут свакојаким насртљивим сугестијама, човек као да се плаши да мисли својом главом, препуштајући да му мисаони токови и ставови буду креирани са стране.

Тако систематски слуђеном човеку, чија је „привилегија” да живи у свету „неслућених могућности и неограничених слобода” зачуђујуће правилно пропраћена летаргијом, депресивношћу, анксиозношћу, апатијом, отуђеношћу, самоћом, хроничном досадом (да не залазимо у набрајање органских обољења изазваних психосоматским узроцима), не преостаје ништа друго него да „ревидира” и свој емотивни живот, и у унутрашњем „ја-ја”, и у спољном „ја-остатак света” односу. Нису емоције „изашле из моде”, само су („само”?!) под толиким налетом разних „благодати” и, уопште, тековина савремене цивилизације, претрпеле извесне модификације. Чак можда не толико ни у сопственој суштини, сопственој природи, колико у начину артикулације и испољавања. А неизлечивим оптимистима преостаје нада да је тренутно окружење (ма колико изгледало моћно, а последице по човека одавале утисак непоправљивости и коначности) ипак само скуп пролазних лудорија у предугој повести људског рода, да ће тај род некако смоћи снаге да, уместо срљања у сопствену пропаст, направи одлучан рез и поново успостави оне норме за које је изворно „баждарен”, које су својствене његовој природи и његовом назначењу. А онда ће, уместо инстант-емоција, и емоције поново бити природне, и сви ћемо се, са задовољством, правити да није ни било периода у коме су те, природне и човеку својствене, емоције проглашаване за „демоде”.

На било који другачији исход, другачије разрешење, оптимисти не пристају (зато, ваљда, и јесу оптимисти). Уосталом, и сама та нада је чудо – одавно је познато када нада умире…

Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти.” (Мт 24,13)