Студентски радови

Српски звук у Светој земљи

6. фебруар 2017.
Vosp

Душан Михалек је први војвођански дипломирани музиколог (не рачунајући Марију Адамов из Зрењанина, која је дипломирала, али се никада није бавила музикологијом). Извођачи попут Ђорђа Балашевића, Тозовца, Звонка Богдана и многих других имали су ту част да им управо он буде ветар у леђа. Многе руске композиторе је пустио из социјалистичког кавеза и омогућио њиховој музици да уђе у домове широм света.

Његов деда био је композитор и хоровођа Бранко Ченејац, човек који је спасао српско црквено појање. Био је професор црквеног појања на Богословији у Сремским Карловцима у оно доба када је обновљен рад Богословије. Традиција се пренела на наредно колено па су Душанови родитељи подучавали читаве генерације у васпитачкој школи у Новом Саду. Назива их музичким педагозима јер су пропагирали музичку културу и чували традицију.
Иако је родом Новосађанин, детињство проводи у Вршцу јер му је отац тамо био директор музичке школе.Од 1955. До 1960. сели се у Сремску Каменицу и често каже да су то биле најлепше године његовог детињства. Из тог периода памти учитеља Јовицу Наудовића, који је био лево крило каменичког Фрушкогорца, због кога је цео разред ишао на утакмице.
Са 7 година објављена му је прва песма. Још као основац, већ у трећем разреду покреће часопис ,,Зора” у ком су ученици лллб разреда писали разне догађаје из Каменице.
Статус академског грађанина стиче на београдској Музичкој академији, на Одсеку за историју музике и музички фолклоре. Пошто је једини од шесторо студената уписао другу годину, имао је ту част да му индивидуалне часове одржава Стана Ђурић Клајн. Атмосферу на часовима описује као надреалну, идеалну за Фелинијеве филмове. Свирали су и певали у дуету у кабинету испуњеном димом ментол цигарета. Страст према писању још увек га је грејала па убрзо са колегама покреће први српски музиколошки студентски часопис ,,Музика и реч”. Сматра да се његово, тада још увек младо, име нашло у Музичкој енциклопедији Југословенског лексикографског завода захваљујући госпођи Клајн.
Једна од области којима се бавио је савремено стваралаштво југословенских аутора. Магистратуру је радио о симфонијама Рудолфа Бручија И других војвођанских песника. Ипак, посебно га је интересовала совјетска авангарда која је била забрањена. А како то обично бива, у оно време поготово, све што је другачије налазило се под тепихом. Управо у тој јединствености коју никада раније није чуо, нашао је храбрости и оправдање за своје незаконите поступке. Помогао је совјетским ауторима да се пробију на светлост дана и на евроспко тло. Кроз смешак то назива ,,кријумчарским подухватима”. Авангардна музика је била забрањена па самим тим није смела да се фотокопира. Додану препреку представљали су полицајци који су седели у Савезима композитора. Дакле, једини начин да се дође до те ,,тајне” музике било је преписивање. Композитори из сенке су му преписали руком своја дела, а он их је износио и преносио даље. Није размишљао о ризику. У Совјетском савезу није постојала порнографија док се у Југославији објављивао један часопис. Примерак те сликовнице, Душан је прокријумчарио у Русију а онда га у повратку ставио на врх кофера. Приликом прегледа на царини таква ствар није прошла незапажено. Цариници су викали на њега, претили и ,на крају, му одузели магазин. Да су само погледали мало дубље и игнорисали гладне очи, пронашли би при дну кофера ,,праву порнографију”. Аутори тих магичних нота су данас чувена имена светске музике. Њихова дела су узјахала радио таласе Европе и Америке захваљујући Душановим везама, али пре свега, његовом храброшћу.
Највише пажње у свом истраживању је посветио српској црквеној духовној музици.
Док је још постојала Југославија, био је главни и одговорни уредник музичког програма Радија Новог Сада и секретар одељења за зборник Матице српске за музикологију и театрологију до 1991. године. Након тога је изашао из земље и са стране посматрао њено распадање.
Земљу напушта из страха за животе своје породице. Отац је четворо деце а његов најстарији син који тада има 18 година рођен је полуслеп. На једно око види 10%, на друго 60%. Упркос томе, на регрутацији је проглашен способним за војну службу. Да ствар буде гора, то је потписала Михалекова бивша девојка И другарица из разреда оправдавши свој поступак тиме што су на снази ратни закони који подразумевају да је човек способан ако нема 1 око, а на друго види 50%. Не прихватајући такву врсту пресуде, одлучује да са сином оде у Мађарску.
Спас је потражио, заједно са својом породицом, у коренима своје жене. Она је била професор, сада већ античког језика, српско-хрватског . Њен отац био је Јеврејин, а држава Израел даје држављанство у складу са Хитлеровим законима по којима је убијао до четврте генерације. На основу тога што је његовој жени баба била Јеврејка, добили су држављанство и сву могућу помоћ. Данас се тамо осећа ,,као кап воде на длану”. Ипак, није све текло идеално. Прво је чистио паркинг на +50° али пошто је био добар чистач, бива унапређен те заузима позицију која подразумева чари клима уређаја. Марљивошћу одлази и корак даље па постаје главни ђубретар целе робне куће. То је била само прва рата исплате његовог труда.
Кроз годину дана у Израелу постао је директор Израелско- музичког центра. Потребе за сналажењем у новом послу није било пошто је сличан посао обављао у Савезу композирора у Новом саду. Поређења ради, у Новом Саду је за 15 година издато укупно 18 партитура док је у Израелу за 13 година издато 3600 партитура израелских аутора.
Истиче да је посебно поносан што је успео да у сред Тел Авива и Јерусалима хор религиозних Јевреја отпева на црквенословенском језику комплетну Мокрањчеву литургију. Тамо је пласирао дела Горана Бреговића, за кога никад пре нису чули, а данас га обожавају.
С поштовањем говори о односу Јевреја према култури. Када је почео са радом у својој области, сазнао је да су Јевреји пре Другог светског рата, одмах после пада Отоманске империје и доласка Британске, имали обичај да шаљу копију свих докумената у Јерусалим. Тамо је пронашао неке ствари и композиторе са којима се никада није сусрео, а неки су били чак и из Новог Сада.
По доласку у страну државу, било га је ,,срамота што у земљи из које долази бесни рат” па се плашио да каже одакле је. Међутим његова страх је искорењен топлом добродошлицом и пријатељским понашањем. ,,Кад кажете Србија, они се одушеве!. Они памте да је српски народ помагао Јеврејима јер су ретки народи у којима није било погрома над њима”.
Због неких ствари, попут бедне пензије, пресекао је са радним местом, изашао из музикологије и преко бизниса увоза букве за израду дечијег намештаја је дошао до туризма. ,,Да би био туристички водич у Израелу мораш имати лиценцу која се добија дипломом Туристичког факултета”, објашњава. Када је имао три унука почео је да ради као водич и да зарађује много више него када се бавио музикологијом.
Сада је радостан пензионер који неуморно истражује Свету земљу и представља је туристима. Србима наплаћује дупло мање , а своје групе увек дочекује са жутим качкетом са ознаком Јелен пива. Испуњава жеље па му се људи редовно јављају са молбом да заглави једну цедуљицу у Зид плача, само за њих. ,,Погађајте колико се беба родило јер сам тамо оставио жељу: 36”!
Близанац је у хороскопу те када је у Србији мисли на Изреал, али важи и обрнуто. Можда је то разлог изградње свих мостова и повезивања ове две културе.
Изралеци су га научили појму активне пензије. Данас има деветоро унучади, планинари, води туре, обилази Света места, истражује, посећује и прати културне догађаје, одржава пријатељске контакте широм света, пише и још много тога. Не планира да се заустави.
Намерава да живи још 333 године.