Срећа се не мери пословним успесима

„Сигурно бих била срећнија да сам се удала у 20-ој,основала породицу, имала двоје или троје деце и морнара за мужа“

Она није носила хаљину. Носила је маслинастозелену тренерку и патике. Имала је наочаре за сунце па је нисам одмах препознала. Стигла сам раније и чекала испред пекаре „Rogerant“. Приближавала ми се жена која се онако са пуним рукама кеса враћала из куповине. Уз широки осмех узвикнула је „Јована, је л тако ?“ Весна Дедић Милојевић ауторка и водитељка емисије „Балканском улицом“ стојала је наспрам мене. Био је сунчан дан па смо одлучиле да седнемо у башту једног вождовачког кафића.

У доба комунизма бринуло се о талентима више него данас

Весна Дедић своју каријеру започиње са једанаест година. Тадашњи уредник дечијег програма, Буда Краљ дошао је у једно пионирско одмаралиште у Сутомору да тражи дете које ће одрадити прилог за емисију „Сунцокриле“. На препоруку колега који су исхвалили Весну Дедић, она добија тај задатак. „Мени је тај подгорички новинар дао магнетофон тежак 12,5 кг. Ја сам направила тај прилог по неком свом осећају. Њему се то јако допало и тако сам добила своје прво запослење“. На Радију Црна Гора она остаје до краја своје средње школе. Признаје да јој је жеља одувек била да буде новинар, али да пише или да ради на радију. Телевизију је видела као нешто сасвим „страно и непотребно“. „Телевизију сам посматрала као полигон где се појављују лепе жене којима интелект и није јача страна. Када ме је 90-их година мој друг Жућа позвао на „NTV Studio b“ и предложио да радим као водитељ, ја нисам хтела. Међутим, ипак сам на крају прихватила због хонорара и ево већ двадесет и три године сам на телевизији.“ Каже да је за њен успех заслужно доба у коме је живела и да су услови за све талентоване људе били много бољи. „Када см почињала каријеру, то је било доба Тита, доба комунизма. Тада се о талентима бринуло много више. Данас то све кошта…Да би развио таленат, мораш да платиш.“

Нису ме пустили да идем у Београд

За време средње школе бавила се глумом и режијом. Режирала је представе и писала сценарије у тадашњем позоришту „Додест“ у Подгорици. Глума јој је била прва љубав, међутим на речи својих родитеља да женско дете не сме само да иде у Београд, одустала је од глуме. „Нису ме пустили да идем у Београд, ма какви. Ја сам са осамнаест година већ желела нешто компликованије. Режија ми је била мушки посао, па сам себе видела као драматурга.“ Она је отишла на пријемни испит, међутим била је оборена. „Небојша Пајкић и покојни Живојин Павловић су ме оборили. Они су мене испровоцирали“, кроз смех прича Весна Дедић. „Питали су ме питања која су била везана за секс. Ја као кћерка војног лица без икаквог сексуалног искуства, а још из Црне Горе, нисам била припремљена на то. То је ипак био важан догађај, пријемни испит, једноставно није ми било место за таква питања.“ Сећа се да је одмах отишла у хотел „Москва“ пила кафу и размишљала шта би могла да упише. „Родитељи су ми рекли да морам да положим било који пријемни. И ето ја истог дана када сам пала на ФДУ уписала сам Филолошки факултет одсек за светску књижевност. Једино што сам знала био је Данило Киш.“ Иако се покајала што је уписала Филолошки факултет, она је као, како каже „супер штреберка васпитана да буде најбоља“, дипломирала друга у генерацији. Факултет ће памтити по професору Владети Јанковићу који је због само двојице мушкараца у групи на сваком предавању говорио „Ја поздрављам будуће најлепше и најобразованије београдске удаваче, а Вама колеге желим добродошлицу“, јер је знао да се нико од девојака неће бавити науком књижевности.

Београд је привлачио

Загледана у трамваје који пролазе у оближњој улици, Весна Дедић прича о свом доласку у Београд…Мислила је да је то град који обећава, али се уверила да је све то краткотрајно. „Када сам долазила у Београд, нисам знала шта ме чека. У младости за мене је Београд било место где се одржава ФЕСТ, Битеф, место где имаш више од једне књижаре, више позоришта, неколико култних дискотека…Београд је привлачио…Са друге стране, одрасла сам у Црној Гори која је у то време била патријархална средина. Подразумевало се да се невиност неће губити до осамнаесте године. Када сам дошла овде, ја сам била у шоку јер су све моје другарице већ имале сексуална искуства. Ја мислим да сам тајила годину дана да сам невина. Београђани су живели много другачије. Ја сам први пут овде видела та заједничка купања у кади на журкама, доста дроге, алкохола…То је ужас.

Прва љубав у Београду

Љубав је нешто што је највише инспирише. Воли да прича о љубави јер она покреће све. Наслоњена на десну руку, покушава да ми дочара шта је то што је обележило њену младост. „Ја сам имала своје прве љубави у гимназији у Подгорици. Црногорци су врло спремни да се удварају, да гину за женско срце, велики су то шармери“. Своју прву љубав са Београђанином описује као највећу љубав. „Он је био прави. Обично кажу Београђана има и оваквих и онаквих, али има и оних правих. Дуго је трајала та љубав. Захваљујући њему открила сам Београд у правом смислу, Ушла сам у једну београдску породицу, видела како се понаша, шта се једе, како се проводи викенд…

Santa Maria della Salute

Једини циљ јој је био да заврши факултет и да има довољно новца да путује светом. Није чак ни имала амбицију да постане новинар. „Ја никада нисам била неко ко је сањао белу венчаницу, венчање, мужа, никад у животу.“ Са тридесет и две године са тадашњим дечком одлучује да добије дете. Истог трена када га је пожелела, она га је и добила. „Баш сам уживала у тој трудноћи. Од тренутка када се Ленка родила, никада се нисам изнервирала због посла.“ Уз усхићење отвара телефон и показује ми слику своје кћерке Ленке. Ленка је добила име по Ленки Дунђерски, изабраници Лазе Костића којој је посветио песму „Santa Maria della Salute“.„Ја се и даље сећам…У Основној школи смо радили ту песму и баш сам другу Миши из клупе рекла још тада да ако некада будем имала кћерку зваће се Ленка. Желела сам да и моја кћерка некада буде тако вољена.

За себе каже да је неко ко неозбиљно схвата живот и ко се стално смеје. Човек је може купити и освојити само осмехом и лакоћом живљења. Ојреће се ка улици и показује. „Ево, ми сад седимо у башти и ако посматраш људе, већина њих је врло озбиљна и људи су заборавили да се смеју. Недостаје ми да видим младе људе у Кнез Михајловој или на Тргу Републике како се смеју. Претворили смо се у нацију у којој је срамота смејати се“. Песме које редовно наручује у кафани су „Не могу без тебе ја“ и „Од усана до стопала“ од Адила. Весна Дедић је и списатељица, а иза себе има два бестселера „Заувек у срцу“ и „Сунце мени, сунце теби“. Оно за шта сматра да је геније јесте организација живота и енергије. За свој живот каже да је супер испао с обзириом да никада није знала чиме би могла да се бави. Срећу не мери пословним успесима. „Ја бих сигурно била срећнија да сам се удала у 20-ој,основала породицу, имала двоје,троје деце и морнара за мужа.“ Сваким успехом је задовољна, а за срећу су јој потребне три ствари: Ленка, љубав и путовања. Оно у чему заиста ужива јесте писање. „Ту врсту живота, да седиш, пишеш, да су ти чисте мисли, да имаш довољно Сунца и поглед на море чине живот идеалним.“