СРАМ ГА БИЛО

Да ли вам је икада пало ум да вас неко стално непристојно посматра док опуштено шетате Калемегданом?

Одговор је вероватно одричан. Већ навикнути на нагог мушкарца и симбола највећег српског утврђења- Калемегдана, на „Победника“ ретко ко обраћа пажњу. Некада то и није било тако, „Победник“ је непристојно гледао све Београђане.

Ипак, прича каже да животни пут ове статуе или „неморалног мушкарца“, како су га називали, није био лак. „Победник“ је путовао Европом, док се коначно није „смирио“у Београду и узбуркао градске духове.  Након Балканских ратова, општина Београд одлучила је да у знак примирја и завршетка рата направи статуу „Победник“, која би красила Теразије. Врло брзо председник општине Љуба Давидовић, за уметника који ће извајати статуу изабрао је Ивана Мештровића. Вајар се убрзо договорио са градским властима и добио ново радно место. У фискултурној сали у школи „Краљ Петар“, вајар је започео своје дело, које је требало да буде висине пет метара, пречника осам. Првобитна скица је показивала да би „Победник“ имао око себе четири лава, која би га красила, а сам стуб на коме би статуа стајала, сатојао би се из пет делова. Делови би симболизовали петовековно ропство. Ипак, ова првобитна намера није остварена, опет због рата. Овога пута, Првог светског рата. Како је Мештровић био аустроугарски држављанин, морао је да напусти Србију. Дуго се веровало да „Победник“ није жив. Ипак, Мештровић је свој најзначајније дело пре почетка рата послао у Чешку на ливење, и тако му продужио живот.

По завршетку рата, опет се поставило питање- а где је „Победник“? Ово питање је отворило бурну расправу између власти и вајара, који је тражио новац за свој рад. После дужег снебивања, општина је ипак одлучила да откупи статуу и сместила је ни мање ни више већ у стару, прашњаву шупу. То је било место предвиђено за данас једног од најзначајнијег симбола престонице. Када се свет, али и Београд опоравио од ратних страдања, изнова се јавила замисао да је престоници потребна значајна статуа, која ће бити њен симобл. Како и тадашње власти нису имале новца, „Победник“је поново био у игри. Коначно, на десетогодишњицу пробоја солунског фронта, „Победник“ је постављен на данашње место. Уместо одушевљења, које данас изазива, пре осамдесет и шест година изазвао је лавину негативних коментара.  Све дневне новине имале су сличан наслов- „СРАМ ГА БИЛО!“ Различита удружења београдских госпођа са бесом су коментарисале лик голог мушкарца, који квари „леп морал београдских девојака“. Било је и занимљивих предлога да се када је већ го, „Победник“ се смести у базен, или да се постави на довољно висок стуб како се не би приметило да нема одеће.

Било како било, данашњи Калемегдан не би био исти без њега. Чудан животни пут довео га је баш на ушће Саве и Дунава. Симбол мира и слободе одушевљава странце, ми га скоро и не примећујемо. Навикнути на нагог мушкарца, док опуштено шетамо Калемегданом, и не примећујемо да нас неко чудно гледа.