Интервју недеље

Смета ми наше ћутање

5. октобар 2021.
Журналист

Ауторка: Јована Јешић

Гордана Радисављевић – Јочић рођена је 1966. у Београду. Студирала је на Правном факултету у Београду. Дугогодишњи је новинар. Током новинарске каријере писала је углавном о политици, култури, моди, цркви и медијима и интервјуисала многе познате личности из културног и јавног живота Србије. Бавила се анализом социолошких и културолошких феномене деведесетих.Такође је радила као модни критичар и уредник.

Годинама је писала за „Политику“, где је радила на “Београдској хроници” и “Женској страни”, а текстове је објављивала у „Гласу јавности“, „Илустованој Политикици“, „Базару“, „Нади“, „Блиц жени“, „Виви“, „Сенс“ и многим другим новинама и магазинима. Била је главни и одговорни уредник магазина „Венчање“ и уредник рубрика у ОНА Магазину. 2017. године покренула је портал МедиаСфера.

Удата је и мајка је једног Стевана, који је њена највећа инспирација. Упорна, тврдоглава, правдољубива, радозналог духа, воли путовања и труди се да сваки нови дан буде нова креација. Верује да су слобода говора и медија темељи демократског друштва. Цени смирене, стрпљиве, одмере људе, ваљда зато што су то особине које јој недостају. Убеђена је да су битисање у двоје, разговор и заједнички смех, стремљење истим идеалима и циљевима најдрагоценији у животу.

Да ли је тешко бити новинар у Србији?

Тешко. Изазовно. Лепо. Новинарство је идеалан начин да путујете кроз време, простор, задовољите своју радозналост, истерате правду. Новинарство је озбиљна професија и једна лаж може човеку уништити живот. Оно што је најлепше код новинарства јесте чињеница да тек када кренете да га радите спознате своје могућности. Што сваки дан померате своје границе. То је лепша страна овог посла.

Међутим, увек постоји неко али и најчешће је проблем управо у том “али”.

Нажалост, ситуација на тржишту је све тежа. Све чешће ћете чути од уредника да “хорораре не плаћамо”. Новца за финансирање медија је све мање, а већина новинара у овом тренутку живи на егзистенцијалном минимуму. Новинари тешко долазе до посла и питања да ли могу да се новинарством баве онако како би желели.Недавно објављен статистика НСЗ-а показује да се број незапослених новинара повећао за више од седам одсто у односу на прошлу годину, а највећи број незапослених су жене.

Ако постоје ствари које Вам сметају у Вашој професији које су то?

Не желим да звучим као нека носталгична особа која кука за старим, добрим временима. Напротив. Сматрам да је „живот нешто више од информација, од мишљења, од емоција, он је информација, мисао и емоција на делу”. Ако изгубимо емоције, емпатију за другог човека, за читаоца, не смем ни да мислим шта остаје. Дубоко верујем да су слободни медији и демократија темељи сваког друштва и ту нема компромсиа.

Смета ми и наше ћутање када су под налетом лоше приватизације упропашћени бројни медији који су се борили за бољу Србију. Ћутали смо када је на ред дошло финансијско исцрпљивање медија и новинара. Ћутали смо и када је уследила и деградација новинарске професије. Имамо два професионална удружења и даље нерешен статус новинара. У 21. веку људи и даље раде као хонорарци, без уговора и икакве шансе да ће решити проблем пензионог осигурања. Имам колеге које, иако ситно броје до пензије, тешко да могу да скупе 15 година радног стажа.

Смета ми што у дневним новинама, недељницима све је више жутила. Kада су у питању штампани медији већ десетак година доминирају на насловним странама политика и црна хроника, сензационализам. На телевизијама са националном фреквенцом царују ријалити програми.

Смајио се простор за истраживачко новинарство, за добру репортажу, узбудљиву причу. Под разним притисцима измештени су из најтиражнијих медија и принуђени да креирају сопствене портале. Некада су новине и магазини, на пример, имали свој препознатљив печат. Дошли смо у ситуацију да се исте теме копирају, да исте текстове са истим граматичким или правописним грешкама читамо на неколико портала.

Kако сте се одлучили да одете из медијске куће и започнете стварање портала?

Одувек сам желела да покренем нешто своје, да сама себи будем газда. Kада сам после пет година мобинга и непрестане борбе за исплату зарађених хонорара дала отказ у магазину у коме сам тада радила знала сам да је дошло време да се отиснем у предузетничке воде.

Иако сам ја човек штампаних медија верујем да ће дигитални медији све више утицати на креирање јавног мњења у Србији, а да ће садржаји који се објављују на интернету имати све више публике. Традиционални медији су и даље моћни, али је будућност медија – дигитална.

Зато сам са колегиницом др Мајом Вукадиновић 2014. покренула сајт Медијасфера. Жеља нам је била да Медијасфера буде место сусрета медијских професионалаца и свих оних који учествују у креирању медијске слике, да то буде адреса на којој могу да се прочитају интервјуи са значајним личностима из медија, али и политике, културе и других области живота.

У међувремену се Маја повукла са овог пројекта, а ја сам наш почетни концепт изменила и проширила и тако је настала МедиаСфера. Сада је већи акценат на култури. У међувремену придужио ми се супруг који се бави уметничком фотографијом тако да сада функционишемо као једно мало приватно предузеће.

Kолико је тешко изградити заједницу која ће редовно читати Ваш портал?

Мени је било потребно више времена него што сам планирала. Разлог је тај што у тренутку када смо Маја и ја покренуле сајт нисмо знале како функционише онлине свет. Пуно су нам помогли несебични савети Милоја Секулића, али суштински саме смо училе и напредовале. Kада сам кренула сама са МедиаСфером већ сам имала неко искуство које ми је доста помогло. Будући да не јуримо “кликтабилност” по сваку цену једини начин да задржимо нашу читалачку заједницу јесте да редовно објављујемо квалитетне ауторске текстове, занимљиве приче и путописе. Нажалост у овом послу важи она “колико пара толико и музике”. Ентузијазма и знања имамо, али није све у љубави има нечег и у новцу. Одржали су нас пре свега ентузијазам, жеља да радимо нешто другачије, да се чује за неке људе који имају шта да кажу , а којих нема превише или уопште у медијима…

По чему се Ваш портал разликује од других портала?

Никада не одустајем од основних начела професије. Ако хоћемо да нам људи верују морамо да говоримо и пишемо у складу са својом савешћу. Својим животом и радом дајемо пример својој деци. Желим свом сину да покажем да не треба живети и стварати свет лажи за шаку евра. Нема већег комплимента него када ти дете каже: “Мама ти си мој идол”. Зато реч компромис не постоји у мом професионалном речнику. Важно ми је да останем своја. Kомплимент ми је када добијем мејл од колеге или читаоца да су видели сајт и да изледа одлично, да “за разлику од других портала, није забаван, тј. не тежи олаким и баналним темама, а опет није ни ограничен на уске теме и прилоге. Заиста је дивно да има таквих места још”. Лично сам задовољна, мада увек може много боље. Радимо са веома мало људи, средстава… Инситирам на добрим, квалитетним фотографијама које су увек потписане. Финансирамо се из приватних извора и редовно аплицирамо за грантове и пројекте из области културе.

Можете ли нам представити један Ваш радни дан као новинарке, уреднице и власнице портала?

Живимо у мушком свету. Поред тога што сам новинар, предузетница ја сам супруга и мајка. Помирити све те улоге понекад ме подсећа на ходање по танком леду или трчање маратона…