РЕПОРТАЖА ИЗ СЕВЕРНЕ ДАЛМАЦИЈЕ, КНИН: НАПУШТЕНИ ГРАД

Ситуација у бившој Југославији, поготово у ратом захваћеним подручјима, после двадесет и три године од завршетка рата и даље је обележена међуетничким несугласицама. Ране из тог сукоба су и даље свеже, а медији свакодневно подгревају атмосферу и тензију, тако да се прошлости не дозвољава да остане иза нас.

Један од градова који се и дан-данас спомиње у контексту рата деведесетих је Книн. Некада престоница Републике Српске Крајине постала је град духова и неколико старих повратника. Град који памти долазак Турака и Млечана, град који је у Аустро-Угарској и Југославији био главни железнички центар, престоница Републике Српске Крајине, град који краси величанствена тврђава подигнута средином 10.века. У последње време познат је и као родни град фудбалера Црвене звезде, Милана Борјана и Милоша Дегенека. Међутим, данас је Книн прашњава варош позната у Хвратској као град социјалних случајева. Након протеривања Срба из тог подручја 1995. године, у Книн су насељени Хрвати из босанске Посавине. Након неколико година од примирја мањи број Срба се вратио. Данас, у 2018. години и Србе и Хрвате у Книну муче исте бриге и исти проблеми, као и једна заједничка мисао – одлазак у иностранство.

Боравак у овом граду почетком јула месеца, одаје утисак да је у питању једна монотона и једнолична средина. Три главне улице су празне, тек се понеки човек може видети. Једино радно место имају они у градској администрацији, која махом заузимају грађани хрватске националности. Преостало становништво живи од пољопривреде и социјалне помоћи. Сва привредна активност је замрла. У околини, селима око Книна, живе Срби-повратници. То је претежно старачко становништво.

У селу Полача, родном месту познатог српског писца Јована Радуловића, живи свега неколико десетина мештана. Тежину њиховог положаја описао нам је мештанин Ђуро Ивекић. „Младих људи нема. И они који су се вратили, отишли су у Немачку, Ирску и друге земље, у потрази са послом. Ми живимо од пензије и сточарства. Све фабрике које су раније радиле су угашене.“ Једини период када книнска села оживе је у летњем периоду када њихови бивши становници који живе широм планете, од Аустралије и Америке, дођу да обиђу родни крај.

Поред тврђаве која је симбол града, можда и најважнија знаменитост овог краја је манастир Крка, који потиче из 14.века. То је центар окупљања Срба у овом крају. Током школске године овде се окупљају ученици Богословије, јер је Крка центар Епархије далматинске. По речима, Јованке Калатовић, која ради при епархији, у овом крају се највише окупљају православни верници. „Прослава Преображења Господњег 19.августа, окупи неколико хиљада верника. Током године, у обилазак манастира долазе и бројни туристи. Недавно је био један млади брачни пар из Италије“.

Летњи период је једино време када ова средина живне. Током целе године одвија се економски егзодус житеља овог краја. Улазак Хрватске у Европску унију омогућио је несметани одлазак људи, јер се грађани Хрватске третирају исто у било којој земљи ЕУ. Од уласка 2013. године из Хрватску је напустило близу 400.000 људи, што је 10% укупног становништва. Ни Книн није изузетак. Иако је на претходном попису 2011.године, 40% становника било млађе од 30 година, та цифра се знатно смањила, јер су своју будућност млади видели на другом месту. Овај тренд је на исти начин присутан у свим земљама бише Југославије. Да ли ће се неко узнемирити због тога, остаје да видимо.