Преокренула сам многе судбине

Ауторка: Марија Тоскић

Неки су претили, неки су плакали. Некима је сметала, док су други добили нову шансу за живот. Кајања никада није било, јер како каже, осећај је никада није преварио. Како се једној дванаестогодишњакињи родила жеља за новинарством, зашто је бирала ,,мале“ људе и њихове велике приче, ко јој је помогао након великих губитака у животу, као и, да ли би се више икада
вратила новинарском послу, открива Татјана Војтеховски, новинарка, водитељка и од скоро и НЛП тренер.

У једном интервјуу сте изјавили да сте прилично рано одлучили да ћете бити новинарка. Како је та девојчица замишљала посао новинара?
Ја сам одлучила у шестом разреду основне школе да ћу бити новинарка. То сам одлучила јер сам
гледала путописе и репортаже Жељка Малнара. Довољан разлог да пожелим да будем новинар био је тај што ми је Жељко Малнар био супер фрајер. Оно што се мени заправо допало јесте та разноврсност новинарског живота, те могућности да будем тамо где можда никада не
бих била, да причам са неким са ким можда никада не бих проговорила… Та врста неке жеђи за новим стварима је мене вукла у новинарство. Када сам имала 22 године урадила сам интервју са Миром Адањом Полак и она ми је рекла да никада не заборавим једну ствар. Новинарство ће увек да ме одведе на много места и даће ми могућност да разговарам са многим људима, али та места и ти људи, до њих никада не бих дошла да нисам новинар и та места ми не припадају.
Никада то нисам заборавила и била је у праву.

Да ли су Ваши дечији снови испуњени уласком у свет новинарства или сте ипак схватили да то можда није оно о чему сте маштали?
Снови су се у потпуности испунили. Знате како, када са 12-13 година маштате да будете новинар и када успете у каријери да направите емисије о неким „обичним” људима са неким „обичним” животима које у просеку гледа око милион и седамсто хиљада људи, онда не могу да се пожалим на остварење снова.Суштински остварење снова јесте то што и после 3 деценије колико сам радила на телевизији, ја сам стално имала исту жар за стварањем.

Већина новинара у овај посао улази са жељом да упозна и интервјуише велике звезде. Са Вама то није био случај. Зашто баш „обични” људи и њихове не тако обичне приче?
Најтежа су питања која почињу са зашто, јер на њих ми суштински не знамо одговор. Ово је био тежи пут, али вукло ме то нешто у мени да некоме помогнем тиме што ће се чути за ту неку причу, да дам некоме шансу да исприча своју причу… То је био тај неки покретач у мени који
је јачи од мене и ја заправо немам бољи одговор.

Који је био најтежи „тренутак истине” у Вашем професионалном
путу?
Видиш, нисам о томе размишљала…Било је тренутака када је било тешко и понекад сам мислила, чему све ово што радим? Али онда сретнем људе на улици који кажу само наставите, ми „мали” људи немамо где да испричамо своју муку и онда схватим да сам преокренула многе судбине и да то све увек има неку другу страну. Ја никада нисам помислила да одустанем, али сам рецимо на бруталан начин одстрањена из медија без могућности да радим у неком другом
медију.

Да ли је борба да победите саму себе и будете најбољи још од детињства била заправо један од разлога зашто сте упловили у воде Неуролингвистичког програмирања(НЛП-а)?

У воде НЛП-а сам ушла трагајући за одговором како да решим неке животне ситуације и како да мојим животом управљам ја, а не оно што називамо сплет околности. Имала сам све, али сам осећала да то није то и да нешто није у реду. Сви су ми говорили шта треба да радим, али ми
нико није говорио како. „Како” сам заправо пронашла у НЛП-у. Остала сам без посла, изгубила најбољег пријатеља, напунила 50 година, што је за једну жену прекретница, а НЛП је био тај који ми је помогао да превазиђем све то.

Шта је оно што сте Ви имали, а фали данашњем новинарству, а шта оно што нисте, а фалило Вам је док сте се бавили истим?
Дефинитивно фали простор за ту врсту исповедног интервјуа, за те људе који немају висок ниво препознатљивости и који су слика и прилика (не)функционисања овог система. Мени људи и даље пишу да им помогнем и очекују то, али се и питају зашто више нема моје емисије. А оно што је мени фалило, па сигурно сам могла боље и прецизније и знам да сам правила грешке у каријери. У исто време сам и љубоморна али ме и застрашују те врсте „самопрокламованих моралних метли” новинарства које никада нису направиле ниједну грешку.

Уколико би се указала прилика, да ли бисте пружили шансу поново новинарству и водитељству или је то поглавље заувек затворено?
Једино што ме вуче у том одговору да бих се вратила јесте да бих волела да своју каријеру заокружим са још 2 сезоне емисије „Живот прича” и да одем лепо. Отишла сам насилно, само што ме нашминкану из студија нису извукли и знам да ми је један телефонски позив затворио сва врата. Тако да, волела бих да се вратим да бих лепо отишла и да се те две сезоне емитују на РТС-у, јер те приче јесу за РТС и ја бих каријеру завршила тамо где сам је и почела.