Студентски радови

Патике са розе пертлама

12. август 2012.
Stefan Trifunović

Никола је Србин, православне вероисповести, патриота, црнокос, снажне грађе који понекад носи розе пертле на црно-плавим патикама. Недавно га је напала група младића. Уочивши боју његових пертли закључили су да најбоље да попричају са њим и упозоре га да није у реду да пред другима парадира , намеће им свој укус и приморава да буду као он.

Ко је Никола? Какав је он?

Најверодостојни начин да упознаш неког је да ходаш у његовој обући, у овом случају обуо сам црно-плаве патике са розе пертлама, и прошетао кроз уобичајан Николин дан….

 Аларм! Телефон изнова покушава да дозове свог власника, тврдоглаво понављајући истоветну мелодију, како би му дао до знања да је тачно осам сати и време да устане. Након сат времена Никола је стигао на посао, у међувремену попио је кафу попушивши неколико цигара и успео да се избори са бујицом људи која се манично тискала да уђе у градски аутобус број 17, како би стигла на Нови Београд.

„Да тата, на послу сам. Све је О.К., реци мами да је чујем у позадини и да имам шта да једем. Добро, доћи ћу у недељу на ручак“, завршио је Никола телефонски разговор. Окренуо се ка мени, подигао леву обрву замисливши се и кроз осмех додао: “ Не живим са њима последње 4 године и а даље се понашају као да сам седмогодишњак и да је потребно да ме подсећају да устанем на време за школу и да поједем ужину“ .

Као дипломирани инжињер електро-технике имао је понуду да се запосли у једној компанији у Немачкој, одмах после завршетка студија. Ипак је одабрао да оснујем сопствену фирму са колегом са факултета јер не жели да напустим земљу у којој је рођен, своје пријатеље и родитеље. „Иако је тренутна пословна клима за мала предузећа неповољна сматрам да ће се ситуацији у земљи променити набоље само ако млади остану у Србији и раде свој посао што боље могу“, додао је Никола.

Људи који су доносили своје покварене рачунаре смењивали су се као на покретној траци и чинило се као да су тај дан решили да ми докажу да Николин оптимистичан поглед на будућност има основа.

Мања казаљка на часовнику, који је висио поред улазних врата и својом вриштеће жутом бојом весело поздрављао сваког ко удје у фирму, зауставила се на броју пет. Као да има уграђен часовник у себи Никола је у том тренутку одгурнуо столицу од радног стола, протегао се и затворених очију као да се обраћа некој вишој сили у једном даху изговорио: „Викенд! Најзад! Вечерас идемо на журку! „

Сваког петка Никола и његови пријатељи излазак започињу окупљајући се у њиховом омиљеном кафићу. Ту се уз неколико пива опуштају, причају шта им се дешавало у претходној недељи, ћаскају о спорту, филмовима и коментаришу госте са суседних столова. „Скоро је поноћ! „, узвикнуо је Николин друг, “ Завршавајте то пиће и да кренемо. Ако не додјемо ускоро у клуб заузеће нам онај централни сепаре а знате да су петком увек МТВ хитови и да ће бити крцато“. Убрзо смо кренули.

Пре четири месеца Николин излазак се завршио у овом тренутку. Изашао је из свог омиљеног кафића али није успео да стигне до клуба. Остатак вечери је провео у Ургентном центру.

„То вече сам пре осталих кренуо у клуб, да нам заузмем места. На неких петсто метара од улаза су ми пришли тројица момака. Питали су ме где сам кренуо. Пре него што сам стигао било шта да кажем, један од њих је прокоментарисао моје патике и рекао да се види где идем. Дечко који је био најближи мени ми се унео у фацу опсовао ми је мајку и рекао да ми није ово Америка па да парадирам како хоћу. Преплавио ме је шок и стајао сам као замрзнут. Ударио ме је песницом по фаци и ја сам пао на земљу. Пре него што сам успео да се придигнем притрчали су и она двојица. Сваки од њих ме је шутнуо где је стигао, по неколико пута. Скинули су ми патике и побегли. Ја сам непомично лежао неко време док нису дошла кола хитне и покупила ме“, испричао је Никола.

Недалеко од места напада на Николу био је паркиран полицијски ауто. Као и сваког викенда полицијска патрола се налазила у близини геј клуба. Медјутим, изгледа да је те вече нешто друго заокупило пажњу дежурних полицајаца јер су тек са доласком кола хитне помоћи увидели да се нешто десило и решили да приђу и осмотре.

Многи који су те вечери били у клубу кажу да се након тога што се десило Николи осећају мање сигурно када излазе јер им се чини да полиција бира кога ће да и када да заштити . Стога се труде да се сами побрину за своју безбедност тако што ће до клуба долазити у групама.

Када прошетате кроз дан носећи црно-плаве патике са розе пертлама схватите да се оне не разликују пуно од ваших маслинасто зелених са пертлама браон боје. Јер те патике имају власника који је попут вас. Никола иде сваки дан на посао, има аларм на телефону који га излуђује, родитеље који брину о томе да ли је јео, гура се у градском превозу, има пријатеље које воли, са њима викендом излази у омиљени кафић и клуб.

Верујем да би момци који су напали Николу схватили да се он не разликује пуно од њих само да су пре тога покушали да његове патике обују а не да их стргну са власника кога су пре тога претукли.