,,Осећао сам се као роба са роком трајања"

,,Седим у чекаоници већ сат времена и покушавам да скренем мисли. Тешим себе сигурно је све у реду, дај опусти се мало, сав си се презнојио.” У том тренутку чује своје име и улази у ординацију у којој га чека докторка Мила са белим папиром у рукама.

,,На жалост Дарко, твој тест је позитиван.” То је све што је чуо и непрестано му је одзвањало у глави, остатка разговора се каже и не сећа. Када је изашао са Студентеске поликлинике, отишао је у Ташмајдански парк, сео на клупу и почео да плаче ,,Гледао сам у људе који су пролазили и све време сам у глави био бесан на њих, говорио сам у себи лако је вама ви сте здрави, ја сам сад обичан сидаш. Осећао сам се као роба са роком трајања.”

Данас више не мисли тако. Дарко сада има 24 године и већ 3 године како сам каже ,,гура“ са ХИВ-ом. ,,У животу ми се за ове три године свашта издешавало. Морао сам да постанем одговорнији и према себи, али и према другима.“ Док седи у кафићу преко пута банке у којој већ осам месеци ради као службеник овај свршени студент Високе пословне школе чистог лица, без плавих подочњака који би бар на неки начин наговестили неки здравствени проблем изгледа здравије од већине уморних људи који су се у том тренутку нашли у његовој околини. Осим што сада ради каже да му се живот од када је сазнао да има овај вирус није превише променио. Још увек иде викендом са друштвом из средње на фудбал, излази, путује, само што је поред ових добио још једну мање пријатну навику, а то је да сваког јутра и вечери мора да пије одређену дозу лекова.

,,Када сам престао да користим аларм на телефону који ме опомиње да треба да попијем своје лекове, постао сам свестан да је болест већ увелико саставни део мене“.

Када навика постане паника

Самим уласком у чекаоницу клинике у којој се људи слични Дарку нађу бар једном на сваких шест месеци када дођу на контролу изгледа исто као и она у било ком дому здравља у који одлазимо када се разболимо. ,,Нема правила има и сиромашних, необразованих и образованих, старих, младих, погађа све, као и свака болест.“ На зидовима су излепљени постери о томе како се заштитити од ХИВ-а, али пошто је за то углавном већ касно, онда и они о томе како заштитити друге. Дарко каже да му ти постери сметају и да има осећај као да га опомињу и враћају у време раног детињства када родитељи вичу на вас јер сте разбили нешто, а штета је већ учињена. Стално му кроз главу пролази како је све могло да буде много другачије, али за своју ситуацију поред особе која му је вирус пренела криви и своју непажњу мислећи да то не може њему да се деси.

Од почетка пије терапију која му се за ове три године само једном променила. Било је то у марту прошле године када је данима имао мучнине и вртоглавице. ,,Одмах сам се уплашио и помислио на оно најгоре, на клиници су обавили тестирање, променили ми део терапије и временом ми је било боље“. Једна од позитивних ствари код терапије је каже то што је за сад бесплатна, јер да је другачије многи не би могли да је приуште. Док прича о овоме глас му дрхти и немогуће је не приметити са каквом нелагодношћу прича о томе као да једва чека да бар мало скренемо са теме.

Активизам као борба против реализма

,,Донео сам ти неке брошуре из своје организације, могу да ти помогну код писања, подели их и свом друштву.“ Док их вади из своје торбе објашњава да се центру придружио после инцидента у стоматолошкој ординацији када су пацијенти у чекаоници грешком медицинске сестре сазнали да он има ХИВ и жустро одбили да он пре њих оде на преглед плашећи се да ће их заразити.

У центру се поред пружања подршке и савета новооболелима баве и обезбеђивањем квалитетнијих услова лечења пре свега утицањем на надлежне органе да се код нас што пре уведу тестови на резистенцију којих још увек нема, али и прикупљањем потписа за петицију како би се на листу доступних лекова уврстили и неки нови. ,,Сви обећају и после нас игноришу, није ми то сметало све до тад јер ови надлежни као да не схватају да та терапија иако је превазиђена нама треба.“ Пије је непрестано сваког јутра у 7 и увече у 10 сати већ три године. И сам каже да је свестан да је финансијска ситуација таква да нема пара за боље. Њему они за сад нису потребни јер се осећа добро и није имао проблема, али је кроз рад у организацији срео људе којима се постепено јављају различити проблеми не са ХИВ-ом, већ друге последице због дугогодишњег узимања терапије. Од терапије једино му више смета понашање околине која као да не жели да разуме њихов проблем и унапред их одбацује и етикетира као наркомане, хомосексуалце и потенцијалну опасност због могуће заразе углавном због незнања.

,,Ви здрави сте већа опасност за нас него ми за вас. Ви се нас бојите, а нама је много горе када крене сезона грипа и прехлада јер оно што ћете ви брзо одлежати, нас може да натера да завршимо на клиници. Људи треба да схвате да ми нисмо болесни, нама је само имунитет отишао.”