Опленац срце Шумадије

На важном укрштању Београдског ,Крагујевачког, Рудничког и Шабачког друма ,у самом „срцу“ Шумадије ,у подножју брда Опленац ,налази се мала варош Топола. Окружена зеленилом и двема рекама ,њена околина је подобна за узгој пољопривредних добара ,док сама Топола ,место хибридног карактера ,прати модернизацију па тако све чешће у овом малом месту ничу нове ,велике ,шарене зграде. Пак мештани не дозвољавају да традиција изумре. Историја овог места живи и негује се баш као и круна целе Тополе и Опленца ,а то су „Краљеви виногради“.
Надалеко чувени и јако добро позанти многим винаријама ,блистави препород виногради су доживели за време Александра Карађорђевића који је пуно посвећености и труда уложио у њихово обнаваљање ,да би за време његове владавине била прва берба грожђа ,касније позната као „Опленачка берба“.
Храбри домаћини околине ове вароши одолевају граду и поплавама, а своју широм Европе познату традицију презентују сваке године, друге недеље октобра. „На врху Опленца ,сав од грожђа постоји муљач већи од млина ,и када почне муљање грожђа- кроз варош јуре потоци вина… Е, у то доба бива вашар.“
Место само по себи одише душом и топлином ,истовремено представља слику разних нација које спаја етно традиција.Три дана у другој недељи октобра намењени су искључиво добром проводу ,ракији ,вину ,трубачима ,народној ношњи ,врућем печењу ,шареним тезгама ,шећерним вунама ,балонима, кловновима, и разноразним плодовима јесени – вашару у Тополи. У та три дана ,ово мало место прими шестоцифрен број људи. Док улични музиканти неуморно свирају ,у коло које се простире дуж целог центра вароши „хватају се“ људи који се не познају ,многобројне љубави су се тако и родиле, баш као некад.
„Обраше се виногради доле крај Тополе“ је песма којом се ова манифестација отвара ,свечани дефиле запрежних возила и пунокрвних коња, добро очуваних, очешљаних и окићених, код најмалђих изазива највеће одушевљење.

Ипак они старији ће пре причати о Опленачкој шуми ,познатијој као краљево одмаралиште ,које је богато нешто другачијим животињским и биљним културама. Туристичке организације као и мештани не дозвољавају да ово зелено благо пропадне. У дубини шуме још увек се налазе оронуле грађевине ,које не броје много година иза себе. Поломљених прозора и разваљених врата ,чија унутрашњост је празна ,тек понека поломљена ствар се може приметити у напуштеним просторијама , представљају у хладним зимским данима уточиште животињама.
Између две краљевске куће ,код чувеног “Ћупа” када зимске дане замене пролећни ,најмлађи користе за дружење. Омладина се углавном опредељује за тренирање и најстарији за шетњу “Великим кругом” који представља стазу од Опленачке капије ,поред “Краљевих винограда” ,базена , маузолеја ,хотела “Опленац” до краја- односно поново до капије.
До “Ћупа” води како најстарији мештани приповедају “стаза љубави”. Налази се између виле краља Александра и краљице Милице па је симболично и добила име. Верује се да заљубљени пар ,ћутећи и држећи се за руке треба да прође стазом ,ако жели да њихова љубав буде вечна ,на крају стазе треба свако за себе да помисли жељу ,ако се не саплете до краја стазе ,жеља ће му се испунити ,у супротном неће. Почасно место на врху Опленца намењено је храм Светог Ђорђа ,уједно и маузолеј династије Карађорђевића. Његову унутрашњост чине мозаичне фреске које се састоје од тридесет и две хиљаде нијанси са позлатом ,а степенице са леве стане улаза води до гробница чланова краљевске династије.Наспрам храма смештен је музеј ,задужбина и некадашња кућа Краља Петра И из које је посматрао изградњу цркве. Кућу чини шест просторија у којима се налазе личне краљеве ствари. Ово место је во и ноћу. Често у ноћним шетњама се могу чуди разни звуци који производе инсекти , шушкање испод лишћа уплашене веверице ,пољског миш ,јеж па чак и твора ,а ако имате среће можда се сусретнете и са ланетом.

Бадњи дан је још један од најважнијих дана за ове људе. Раном зором главе породице одлазе по бадњак у великим групама ,уз кувано вино и ракију, на Опленцу остају до поднева након чека одлазе својим домовима. На Бадње вече и Васкрс тачно, у поноћ су литургије и тада је цела варош на Опленцу испред цркве Светог Ђорђа. Велика ватра ,бесплатни пакетићи за најмлађе и сама чињеница да је омањи град на једном месту даје додатну снагу ,љубав и сјаја овом брду као и народу.
Свакако најживља ноћ на Опленцу је уочи првог маја. Тада се групе младих боре за најбоље место где ће дочекати Уранак. Звукови гитара и вокалне пратње оџвањају целом шумом. Док се пече роштиљ ,неуморни чувар опомиње на опасност од пожара. Током ноћи друштва се спајају ,па се тако може видети група која броји и преко тридесет људи на једном месту. У раним јутарњим часовима ,уморна ,али весела лица полако одлазе својим кућама ,а на путу до истих ,цела варош мирише на свеж хлеб који су вредни пекари тек испекли ,а бар по један се налази у рукама сваког од члана групе.

Калдрмом од центра вароши до Опленачке капије ,као и давно утабаним стазама Опленца многи су прошли. Пропратили смењивање боје лишћа ,других лица ,минималних бољих промена по ову шуму. Урезали имена на тополским стаблима и присетили се најлепших успомена. Спокој и здраву средину коју пружа прогласили су пре две године погодним за ископавање штетног никла. Све наведене лепоте ,дугогодичња традиција ,сигурност и спокој су постали несигурност и страх и највероватније само сећање. Винограде ће заштити надолазећа династија тенисера Ђоковића ,али шума и даље стоји под знаком питања. Не знају да прави живот под будним оком једне сове ,зеца ,веверице или мештана Тополе ,у шуми попут шумадијске ,никада не може да ишчезне.