Једини рат који треба да водите је рат за професију

“Раније је то било када напишете неки добар текст, сви су знали да сте га Ви написали јер су сви тада читали добре текстове . Тог дана сте могли цео дан да седите у кафани и да будете главни и правите се важни. Исто тако је било и обратно – када нешто забрљате нисте смели пет дана да се појавите у граду или по местима где се скупљају новинари.”
Срђан Шкоро је био студент на Филозофском факултету у Београду, група за историју,где је дипломирао и магистрирао. Новинарством је почео да се бави још као средњошколац објављујући чланке у “Омладинским новинама” , гласилу омладине Србије. Сарађивао је у листовима “Зум Репортер”, “Супер ИТД”, “Дуга”… Једно време је радио и на првом програм Радио Београда. У “Ревији 92”, недељнику компаније “Новости” ,прошао је пут од новинара до главног уредника. Престижно признање “Годишњу награду ТВ Новости” , као најбољи новинар добија 1996. и 1997. године. У “Вечерњим новостима” обављао је одговорне функције уредника недеље, хронике, шефа дописне и деска. Сада ради у листу “Зов” компаније “Новости”.

Колики је ризик данас бити новинар?
„Бавити се новинарством одувек је било ризично, у данашње време не само да је ризично већ је доведено до апсурда. Првенствено због односа садашње Власти према медијима, због односа људи такође према медијима, као и због тога ко све ради данас у медијима и ко се све зове новинарима. Узора је све мање, а све више људи који доживљавају новинарство као могућност за неку личну промоцију. Није важно да ли пишете истину, са ким разговарате, да ли је ваш текст заснован на неким чињеницама или лажима јер се граница данас потпуно померила. Постоји и такозвани економски сегмент, јер појединци немају могућност да живе од свог рада. На основу свега овога треба наћи неки баланс како сачувати професионалне вредности новинарства. ”
Која је разлика између новинарства некад и сад?
„Новинарство је специфичан позив и онда онај ко се определи за такав живот, треба да буде припремљен на одсуствовање са неких важних догађаја,као што су породична окупљања, јер те посао једноствано води и носи, али у овој интернет фази свега и свачега, интернет је постао синоним за истраживачко новинарство и тога је све мање. Сада људи раде из канцеларија, сада се интервјуии обављају преко смс порука или маилова, чак и са највишим државним руководиоцима. У сваком случају, то је један специфичан стил живота са мало пара и много проблема, али носи у себи неко задовољство. Раније је то било, када напишете неки добар текст, сви су знали да сте га Ви написали јер су сви тада читали добре текстове . Тог дана сте могли цео дан да седите у кафани и да будете главни и правите се важни. Исто тако је било и обратно – када нешто забрљате нисте смели пет дана да се појавите у граду или по местима где се скупљају новинари. Сад је то неважно, сад можете да објавите шта год хоцете, највећу глупост или најбољи текст и то никога не дотиче или дотиче мали број људи.”

Колико је велика улога друштвених мрежа у новинарству? Ви нисте толико активни на друштвеним мрежама, зар не мислите да би Вам знацило доста за промоцију ваше књиге “Вучић и цензура”?
„Ја сам недавно отворио фацебоок ,тачније пријатељи су ми отворили иначе сам био велики противник свега тога.. Иначе, цела моја прича и ова књига је настала, фактички, захваљујући ,ајде да кажемо, друштвеним мрежама. Када сам покренуо тај блог и кад ми се десило то што ми се десило после тог мог чувеног гостовања на РТС-у ,док сам још био шеф деска у „Вечерњим новостима“ и кад је цела та моја прича настала ,ја сам онда по савету,опет неких пријатеља, покренуо тај блог. То је било потпуно страно ,сумануто, све то ми је било далеко,јер ја ипак доживаљавам новинарство да све то изађе у новинама ,да потпишете текст.. Онда сам тако кренуо ,јер то је био неки мој мали простор за неку слободу и одбрану од цензуре и свега тога, како сам навео и у једном делу књиге ,јер једно време нисам могао нигде да се појављујем ,нигде ме није било ,тако сам кренуо да пишем текстове. Онда су људи почели то да прате ,па да се јављају и онда сам видео да то има неког утицаја. Из тих свих силних текстова настала је књига, најпре прво , па сада и друго, допуњено издање.Након тога су ме пријатељи убедили да то све није довољно ако немаш фацебоок ,још ме јуре за тњитер али у то не верујем да ће ме убедити, јер то је на дневном нивоу и одузима доста времена. Тако да је мени фацебоок фасцинантна појава, онда се наравно суочавате са разним лудацима, леденим краљицама, безименим људима који вас нападају , мени је одмах неко на почетку покушао да хакује профил , па сам тако и ја научио од убацивања вируса до разних других лудости, сад већ некако функционишем. Ово је само нека допуна, људи нису сазнали за мене преко друштвених мрежа, ипак сам се ја појављивао у неким класичним медијима.“
Колика је колегијалност у овом послу?
“Истицао сам да су оба новинарска удружења УНС и НУНС ,ја сам члан УНС-а , реаговала. УНС ми је пружио и ту правну заштиту ,у том смислу сам пријатно изненађен , с друге стране многе колеге са којима сам се дружио углавном су се дистанцирали од мене из неког страха да може да им се деси исто што и мени. Истовремено ,као нека компензација, прилазиле су ми колеге са којима сам се знао здраво-здраво и потпуно непознати људи,та нека позитивна енергија која је долазила према мени посебно од неких људи који су нешто моје читали, слушали ме ,они су ми и давали неки потстицај који је мени био јако користан у овим временима када није лако то подносити, испаднете из неког колосека и онда сте фактички нигде, а у неким сте годинама када можете да пружите највише и онда следи дискриминација не само професионална, већ и новчана.”

Колико је данас присутно истраживачко новинарство и има ли га уопште?
Нестало је. Истраживачко новинарство данас немате где да обављате, немате редакције и листове где се то тражи, а пуно кошта. Сада су се све те приче изместиле на друштвене мреже, јер сада било ко може нешто да слика и да објави пре новинара, чак и обични грађани. Неке информације ћете пре наћи на друштвеним мрежама него у медијима. Те информације немате где да проверите, а и ако успете – немате где да објавите.

Да ли постоји нека шанса да истраживачко новинарство буде оно што је некада било?
Тешко. То је тежак процес. Ви бисте данас морали да скупите 100 најпаметнијих људи које ова земља има, да они седе дан и ноћ и размишљају како да поправе друштво и земљу ,па тек онда ову професију, али мислим да за то нико још увек није спреман. Стварно је незамисливо да медији овако изгледају. Један од првих корака је да се повуче граница између истине и лажи, између професије и онога што она није. Врло мало људи је спремно да прича критички, а и оних који су спремни да приме критику, што је можда и највећи проблем.

Са чим све може да се сусретне један новинар?
У овом послу увек има и пријатних и непријатних ситуација. Сад су животи новинара више угрожени него раније. Раније када су вам претили телефонима, некако је логично било да су то само претње, јер да неко хоце нешто да Вам уради, не би само претио, а данас је то другачије.Ипак би требало да знате да једини рат који треба да водите јесте рат за професију, не са влашћу и не са људима који вам прете.
Искуство које је на Вас оставило највеци утисак?
Дошао сам до информације из Интерпола да је двоје наших држављана осуђено на 20 година затвора у Непалу због истека визе. Ради се о људима који су се за време деведесетих година селили из своје земље и некако дошли до Непала. После две године су остали без новца и виза, нису имали како да се врате и тада их је полиција ухватила. Цифра коју су морали да плате је била око 2000 америчких долара по особи. Кад сам чуо за то, решио сам да направим причу о томе. Преко наших људи који су радили као пилоти за краљевску компанију, ступили смо у контакт са њима. Некако смо скупили новац да одемо тамо и вратимо их у нашу земљу. Томе је највише допринео аерофлот. Поред новца за пут и откуп, морали смо да нађемо и новац да платимо карте за протеривање. Није ми било свеједно кад сам стигао, носио сам велику суму новца са собом и због тога сам стриктно пратио сва упозорења, нарочито америчка, пошто је цео град знао због чега сам дошао. У затвору су језиви услови и пошто сам морао да извештавам, сваки дан сам ишао у затвор у посету. Али пре него што сам уопште дошао до њих, морао сам да разговарам са директором затвора. Захтевао је од мене да пијемо чај који је био куван на поду затвора, из чаше која је била црна од прљавштине. Иако сам могао да имам ужасне последице након тога, нисам имао избора. Знам сам да нећу имати причу ако то не урадим. Ништа ми се није десило, али свашта је ту могло да буде. После тога, он је омогућио да платимо да они изађу из затвора. Тако смо успели да се вратимо. Ово је само један од примера искушења са којим се можете срести у овом послу и колико се жртвујете за професију. Моје колеге су имале и горе ситуације, али ово је најтрауматичније што се мени догодило.

Да ли сте се икада покајали што се изабрали да се бавите новинарством?
Новинарство носи са собом много притисака, нарочито од стране читалаца који лако осете да ли је неко искрен или не. Ипак, никад нисам пожелео да ос свега дигнем руке.Ја сам се рано определио из неке љубави према овом послу јер тај посао морате пре свега да волите, а ја га волим и данас. Не можете да се разочарате у посао због свега што трпите, као ни у позив, или у све људе овог света. То је једноставно неки Ваш избор, јер кад сте новинар, Ви знате да сте на удару. Ја се ни до данас нисам предомислио у вези позива. У сваком послу постоје успони и падови, али новинару увек буде драго кад види да то што он ради има неког ођека – да то неко чита, да то неко гледа и схвата шта је он хтео да каже и то је кључни мотив у овом послу. Морате да имате неки осећај и стил да бисте почели, а он се временом мења и усавршава. Сва лоша искуства се потиру оним добрим, само што ова струка захтева много љубави, представља начин живљења. Тај начин живота сами бирате, али не може свако овај начин да поднесе.