Студентски радови

Одлика највећих српских писаца: “Дерт. Карасевдах. Нема тога код Крлеже или Достојевског”

6. јул 2021.
Урош Јовичић

Чији је заправо Иво Андрић и ко га се одриче након што га је деценијама присвајао? Зашто Драгослав Михаиловић одувек није био ничији? И како је Југославија била свачија па постала ничија? О томе нам говори професор славистике из Хамбурга Роберт Ходел, аутор биографије Драгослава Михаиловића „Речи од мрамора“

Југославија је свој лик увек лако препознавала у кошаркашима, глумцима, политичарима на власти, у научницима, у историји, у будућности, али не и у књижевности. Лако је било закључити да је Југославија и Мирза и Кића, и Тесла и Пупин, била је и краљ и Тито када је требало, остала је и Валтер и Прле.

Само још увек постоји дилема да ли је Југославија свој лик препознавала у Михаиловићевом емотивном Љуби Шампиону, Андрићевом инаџији Радисаву који ноћу саботира дневне радове на ћуприји, или можда у неком колективном лику, пуку Милоша Црњанског. И како су све те ликове – и Југославију са њима – годинама тумачили у свету, читајући наше књиге.

Чији је заправо Иво Андрић и ко га се одриче након што га је деценијама присвајао? Зашто Драгослав Михаиловић одувек није био ничији? И како је Југославија била свачија па постала ничија?

О свему томе разговарамо са професором Робертом Ходелом који на Универзитету у Хамбургу предаје славистику, а чији је животопис Драгослава Михаиловића “Речи од мрамора” угледао светлост дана у издању Лагуне.

“Дуго сам размишљао о наслову књиге јер код Михаиловића нема ничег чврстог, крутог, предодређеног, код њега је све слободно. Али сам схватио да је писање књиге обраћање писца самом себи, а наслов је директно обраћање публици. Тако да сам остао на поднаслову – увод у живот и стваралаштво. Или је то исто…”

Почели смо да разговарамо оног дана када је обележена годишњица Андрићевог добијања Нобелове награде. Све и да није толику пажњу у Немачкој привукла дискусија о Андрићевом животу и раду у “пожару светова”, било би једноставно пронаћи место са ког разговор почиње. А привукла је онолико пажње.

“Добро се сећам када сам као студент читао Андрића у Берну, на часовима славистике, код професора Јана Петра Лохара, да је на мене необичан утисак оставило да човек, у роману хроници На Дрини ћуприја, описује набијање на колац у време када је све то у далекој прошлости. Мени се чинило тада да се ради о нечему архаичном и нешто ми је у томе сметало. То је било осамдесетих. А онда сам деведесетих схватио да код тог епског Андрића заправо има нешто пророчанско.”

У међувремену је, каже, спознао Андрићеве лирске почетке у његовој “епској прози”. Такав се Андрић може прочитати у “Проклетој авлији”, али и у другим делима у којима спаја ту лирску прозу и дистанцирану епску позицију. То је према Ходеловим речима, сведочење о људима једног простора и менталитета.

“У образложењу за Нобелову награду било је написано да се награда додељује и једном простору који до тада није био заступљен када су такве награде додељиване. Чини ми се да је то било веома повезано и са Југославијом. Њен став и припадност несврстанима, били су врло привлачни за наше интелектуалце на Западу. Рецимо франкфуртска школа, часопис Праксис, њујоршка социолошка школа, сви су они били одушевљени тим самоуправљањем и тим трећим путем. Ја сам као студент сретао интелектуалце који су и осамдесетих и даље били одушевљени тим југословенским начином. Мислим да је занимљив податак да је врхунац перцепције књижевности на штокавском говорном подручју био 1966. године. У то време су либерализација југословенског простора и престиж тог модела достигли највишу тачку. Тада се највише преводило, највише се читало. Зато сматрам да је Андрићева награда, осим за врхунска књижевна дела, дошла и као нека врста симболичке награде том ‘трећем путу’”…

У том тренутку је Андрић, сасвим логично, перципиран у позитивном контексту, али је после неколико деценија то делимично почело да се мења у региону о ком је писао…

“О Андрићу се и на Западу врло контроверзно дискутовало за време ратова у Југославији. Оно што је за Андрића карактеристично јесте да он у својим хроникама пише о простору и менталитету. Он погледа на појединца у сврху репрезентативности једне верске или етничке заједнице. У том погледу, он се добро уклопио у ратни дискурс који је створен деведесетих. Једноставно, он полази од тих категорија. У том смислу Андрић – то сасвим јасно није критика – дозвољава да га ми тумачимо на један или други начин.

Деценијама пре тих ратова, нико није мислио да се може вратити такво време. И то се не тиче само ратова овде. Читава Европа и скоро читав свет воде неке ратове. Седамдесетих и осамдесетих су такви крвави сукоби били толико далеки и у Берну где сам студирао, ни било где друго на западу, није изгледало реално да ћемо се вратити уназад и да ће поново националистичка питања постати важна у Европи. Када се то догодило, аутор какав је Андрић постаје интересантнији.”

Он објашњава да је Андрић један од најбољих представника српске књижевности, која је сама по себи као и свака друга књижевност – обична, нормална књижевност са различитим спектром стваралаца – али да је могуће издвојити један слој писаца који се по нечему издвајају. Том слоју припада и Андрић.

“Мени је тај слој најинтересантнији, а писци који га чине припадају више-мање Југу. Ту су и Хамза Хумо, Настасијевић, Бора Станковић, делимично и Црњански. У њиховом писању се на неки начин одражава и последица културе Османске империје – долази до споја интелекта и чулности, емотивности. Крлежа је, рецимо, потпуно другачији аутор. Та висока емоционалност код поменутих писаца, то је нешто што је посебно. То је нека врста меланхолије и безизлазности живота који и такав какав је, може да буде леп. На то ме подсећају неке приповетке Чехова, али је то за бројне српске писце карактеристично…”

Можда читав тај слој може да се опише једом речју.

“Дерт. Карасевдах. Ту нема велике дијалогичности, која постоји код Крлеже или Достојевског. Нема различитих позиција и спора између тих позиција. То је лиризација из тачке гледишта једног лика…”

Ако је тај лик босоноги дечак на улици, или дактилографкиња у мемљивом подруму, или стара тетка која живи сама на периферији Београда, или нервозни полицајац, постоји писац који је својим речима у стању да их на једнак начин оживи. Драгослав Михаиловић читав свој опус гради на субјективизму, кроз човека и његов лични свет, а у томе му је, Ходел чврсто при томе стоји, помогао његов истанчан слух.

“Током наших бројних разговора знао сам да га питам шта је било на почетку неке приповетке. Скоро увек ми је говорио – познавао сам једног човека. То је врло занимљиво. И када почне да ми представља тог човека, он ми прво говори о језику којим је тај лик из његовог живота говорио. Он о Петрији каже да је то језик његовог детињства, језик који му одзвања у ушима…”

Постоје дар, вештина и вежба. Без овог трећег, прво не може да се претвори у друго.

Неретко се говори о дилеми да ли је Михаиловић сведок историје, њен тумач или актер. Или можда све то заједно…

“Са једне стране поставља се питање колико његов живот личи на живот његових ликова. Приповетка ‘Шукар место’, то је прича о одисеји једног човека, његовог лика, али и њега самог истовремено. У тој се причи говори о чистачу ципела ромског порекла који је исто потписао договор са Удбом, онда је избегавао сарадњу и стално мењао место где је чистио ципеле и док читате, ви схватате да је тај човек који чисти ципеле вама толико симпатичан јер је Михаиловић ушао у његову душу. И то није једини пример…

Драгослав се након Голог отока враћа у Београд као студент. Није могао да станује у студентском дому као голооточанин, а није имао новца ни шансу да га заради. Због тога је спавао у баракама на Звездари, са омладинцима који су градили Нови Београд, и та сцена у којој он трага по тим баракама за слободним местом и дели кревет са тим омладинцима, може да се препозна у његовим делима. Када после тог сазнања о његовом животу читате ‘Фреде, лаку ноћ’, можете да разумете човека који живи у кутији на улици…

Са друге стране, његов живот је као приказ историографије једне земље из перспективе једног лика. Кроз њега се та амбивалентност старе Југославије лако осликава. Са једне стране су хапшење и Голи оток, а са друге могућност да човек из такве породице иде на студије, па после логора продужи студирање као бескућник, па онда 1967. добије Октобарску награду. То је тако карактеристично и јединствено за Југославију, у коју су гледале све земље у којима је некада, а и данас, образовање зависило од порекла…”

У Михаиловићевом се писању читаво друштво слива у његово перо, пролази кроз филтере његовог сказа и приказује се у судбини једног појединца. Код Андрића – епског, са почетка приче – појединац је само презентација једног друштва, простора и менталитета. Наизглед исто. Потпуно различито. У оба случаја генијално.

“Код Михаиловића осим појединца нема ничега. Нема заједнице. Нема етничке заједнице. Нема вере. Постоји одређена средина на коју се појединац никада не своди. Он никада не користи своје ликове у неку сврху, никада за њих нема неку намеру. Не тумачи, не вреднује…”

Тако су два писца са два потпуно различита пола приказала Југославију трећег пута. Један све њене менталитете, други њене аутохтоне појединце који те менталитете граде.

На крају разговора поново смо се вратили наслову.

“Мрамор је са једне стране везан за Голи оток, а са друге стране представља градивни материјал Михаиловића као споменика српске културе и књижевности. Тако српска књижевност има свој орден у виду Нобелове награде и свој живи споменик од мрамора живота.”