Студентски радови

Бити ветар, бити срећан, упркос свему

6. јул 2021.
Урош Јовичић

Приче о избеглицама обично су пуне тескобе, губитака и горчине. Не и ова прича, о представи у којој играју жене из избегличког кампа, а која је настала око пројекта УНХЦР поводом 45. годишњице рада те организације у Србији

Снови су бескрајни резервоари будућности. Када деца почну да сањају о животу који их чека када “коначно” одрасту, то се сматра нормалним. Када о том животу, који чека иза угла времена, почну да сањају и деца чији родитељи нису веровали да за њих будућност постоји, то је једна мала победа човечанства.

У позоришној сали Академије 28, неколико минута пред пробу, клинци трче између црвених столица, док на сцени, под пригушеним светлом, њихове маме ређају столице и чекају знак редитељке Даре де Луке, да је проба почела.

Колико сте пута чули од деце глумаца да су сцену и реч заволели на пробама својих родитеља? Само, ово није прича о деци која су за сваку представу својих родитеља облачена у најновије оделце и која су са рукицама у џеповима одлазила да виде шта су ново њихови родитељи припремили. За ове клинце, као и за њихове мајке, позориште је бег из избегличког центра у Крњачи – бег из стварности прожете тешким догађајима из прошлости – и истовремено крај важног пута који је отпочео још онда када су одлучили да напусте своје домове.

Приче о избеглицама обично су пуне тескобе, губитака и горчине. Не и ова прича, која је настала око пројекта Агенције УН за избеглице (УНХЦР) поводом 45. годишњице рада те организације у Србији.

Док на енглеском, српском и помало фарсија, покушава да објасни да је до почетка остало два минута, редитељка Де Лука нам прича како је изгледао почетак рада на пројекту и како је она схватила идеју глумачке радионице.

“У првим договорима пре почетка рада, одлучила сам да нећу имати никакав унапред припремљен концепт, драмски текст или већ нешто слично. То ми је деловало најпоштеније јер већ сам имала слично искуство у пројектима ‘Госпође’ и ‘Легенда о теби’, где сам текст писала током процеса. Тек када их упознам, почећу да пишем за њих. То сам и њима рекла на првом сусрету, у Крњачи, око месец дана пре почетка прве пробе. Замолила сам их да напишу нешто о свом животу, шта год желе, а такође нешто о измишљеном, измаштаном животу, као неку фиктивну биографију. Када су ми на мејл стигли њихови преведени радови, данима сам их читала и плакала. И сад се деси да се и оне и ја расцмољимо, али више од неке милине. Заволеле смо се”, изговори то у даху, а онда се подбочи и као строго замоли за озбиљност.

Слушају је. Упијају савете.

Жене које су у својим домовинама биле жртве, део система неједнакости који их је поставио у подређени положај и само је заводима за статистику остало да пребирају по томе да ли су разлози верски, политички, ратни или социјални, окупиле су се око позитивне идеје, да створе додатну вредност у друштву чији су део постале.

Неке од њих се стиде да званично говоре за медије јер, кажу, још увек нису глумачке звезде. Друге не желе да буду у јавности. Треће су отворене за разговор.

Док ме за сусрет са њима припрема преводилац, Дара де Лука га ужурбано пита како се на језику који разумеју све оне – девојчица, девојке и жене – каже “ветар”.

Када се сцена заврши и чека се почетак нове, потребно је да на сцени буду попут ветра.

Ветар их је, каже ми С. – жена најширег осмеха и са највише седих на глави међу свим учесницама – на првој паузи, разнео свуда. Друштвено-политички ветар. Да би се на крају задржали у Београду.

“Када је стигао позив на овакву радионицу, помислила сам – добро, шта могу да изгубим? Пријавићу се. И наравно, нисам изгубила ништа. Добила сам мали прозор у стварност нормалних људи за које нас обично не сматрају. А ми се, као и сви који воле позориште, радујемо свакој проби, одавде црпимо животну енергију и добијамо потребну дозу животног оптимизма.”

Када једна од њих са сцене, у фармеркама, сакоу и „адидас“ патикама, коју не бисте у гомили раздвојили од неке друге натпросечно лепе Београђанке, узвикне на српском – “Пауза за кафууу”, редитељка Де Лука наставља да нам говори о промени коју су доживеле. Заједно.

“Оне су се мењале као што се свако мења у неком процесу стварања и дружења. Мало-помало, ’миц по миц’, укидају се инхибиције, стиче се поверење, прихваташ другог, па онда и себи дозволиш да уђеш у поље игре, у неку слободу. То је та радост заједничког стварања. Оне су темпераментне, није било тешко, али је било бучно. На пробама су непрестано звонила три-четири језика: фарси, арапски, српски, повремено енглески. Прави мали Вавилон, заглушујуће и лудо. То је доносило истовремено и конфузију и радост. Кад се заглавимо у тој вавилонској збрци и ‘изгубимо у преводу’, пустимо музику и настаје журка. Оне обожавају да играју и певају. Дивим се том капацитету за радост.”

Завршава реченицу, оставља нам сценарио на српском како бисмо разумели шта се на сцени догађа и говори на језицима који су нам нажалост страни и наставља пробу.

Сцена у авиону. С., која је за нас говорила о својим искуствима, кикоће се и извињава свима, нешто јој је смешно, тек онако. Нико се, наравно, не љути. Она девојка у карираном сакоу је стјуардеса. Остале се возе. Неважно куда.

Једна реченица остаје да одзвања између седишта, на која су попадали клинци уморни од јурцања.

“Сада летимо, више нема земаља и нема граница…”

На следећој паузи Т. прича колико јој је та реченица важна.

Дошла је из Ирана, преко Турске, путевима којима се не иде теже или ретко, већ само у највећој нужди, због страха и жеље. Страха од живота без будућности и жеље за дечјим сновима.

“Наш пут је био тежак, али нисмо желели да одустанемо. А онда су нам у центру једног обичног дана рекли да постоји шанса да дођемо овде, да глумимо. Није то била жеља да изађемо из своје коже, ако то желите да ме питате, већ прилика да видимо шта све можемо ми, у својој кожи”, објашњава и грли ћерку која трчкара око нас.

“После сваке пробе, она разговара са мном кад се вратимо у центар. Каже ми тако: знаш, мама, ово си добро урадила, а тад и тад си погрешила текст и ниси лепо стала. Исправља ме, ужива у свему.”

Док се проба наставља, шефица Представништва УНХЦР-а у Србији Франческа Бонели говори нам о томе да је управо у тим речима и суштина пројекта који су покренули.

“Поводом два важна догађаја – Светског дана избеглица и 45 година рада УНХЦР-а у Србији, УНХЦР је желео да припреми нешто посебно што би могло да прикаже сав потенцијал и снагу које избеглице доносе друштвима у која су укључена. Жене из избегличке популације које учествују у глумачкој радионици превазишле су сва очекивања. Поносни смо на њих. Невероватна је енергија коју улажу.”

Захваљује, док смо се кретали, и редитељки Де Луки и Бранки Катић, која је повезала конце на свој начин како би читава радионица и представа која је из ње изашла биле изводљиве. Бранка је са нама први пут гледала пробу. Није морала ништа да нам каже, било је довољно то што се смејала.

Рекла је само: “Како ови људи, упркос свему, умеју да буду срећни.”

О томе нам прича и редитељка док нас прати до врата Академије 28.

“Некад помислим да смо ми постали култура вајкања. Људи се окупе неким лепим поводом, седну и крену жалопојке. Скоро рутински, као да је ‘жалити се’ постало норма понашања. Кукумавчење као конвенција. Скроз блесаво. Неко уситњавање живота… А свима заправо досадно… А те жене су објективно прошле кроз пакао. и даље су у тешкој ситуацији. Мислим да ми то не можемо ни да замислимо, муку и наших избеглица и свих избеглица света. А онда, на проби или у паузи, неки мали импулс покрене праву ерупцију радости, енергетски потенцијал се ослобађа и све се расцветава. Дивота једна! Ми заправо имамо пуно сличности с културама истока. Темперамент, отвореност, гостољубивост, опуштеност у комуникацији, тај ‘капацитет за радост’. Штета је да то заборављамо.”

Можда клинци из Ирана, Авганистана и других земаља које су за нас само део “приче о ратовима из Дневника”, нису имали прилику да у најновијем оделцету, са рукицама у џеповима одлазе у позориште и гледају своје родитеље. Вероватно њихови родитељи о томе нису ни помишљали, а онда су изашли на сцену Југословенског драмског позоришта и победили страх, остваривши жељу.

Страх од живота без будућности и жељу да њихова деца могу да сањају о животу који их чека када “коначно” одрасту.

“Сада летимо. Више нема земаља и граница.”