Ауторка: Јелена Луковић
Док живимо јуче и бринемо за сутра, губимо данас. Тренуци постају грешке које нас гуше и праве нове погрешне тренутке, који коче то наше данас. Зато, ако је данас сунце, не мисли о киши од јуче чије се блато већ осушило.
Нема вајде од прошлости. Ако успеш из тога да ухватиш белешке које ће ти помоћи убудуће – дивно, ако не успеш – разлог више да о томе не мислиш. Анализа је одлична ствар, али цео живот је експеримент. Сви ми живимо први пут, а ситница коју не видимо је та да је ово и једини пут. Знате како кажу, једном се живи. Е баш то!
Глупост је бескрајна, а људски живот тако кратак и углавном сачињен од мноштва глупости. Зашто би своје време овог кратког боравка бацали на једну тачку од њих милион? Заборављамо често и да није свака глупост нужно лоша. Исто заборављамо и да сагледамо ствари објективно, рационално, а дозвољавамо да емоције направе од пар ситница читаво брдо.
Пресек. То нам треба. Од дијете, преко вежбања, до озбиљних ствари и ситних брига – треба пресећи. Научи да кажеш доста је. Што је много, много је, а за наше брзе животе све је много. Не губимо време на глупе ствари које су свакако иза нас. Не губимо време мислећи о ономе што се није догодило и о ономе чега нема. Зашто је тако компликовано живети једноставно? Пропаст људског живота! Запамтимо једно – пропаст је оно што пропашћу зовемо. Није тешко променити дефиницију, зар не?
Ограничења су бесконачна, да самоограничења на све то заиста нису потребна. Не спутавајмо себе додатно. Не бацајмо дивне моменте на десило се јуче и шта ће бити сутра, јер то је проклетство неуспеха и очаја. Живимо данас. Хајде да дамо све од себе да нам сада буде најбоље што може, а увек може. Ми стварамо тренутке, ми правимо прилике и неприлике. Нема те силе која сигурног и одлучног, самосвесног може да поремети.
Живот није бајка и у томе јесте лепота. Знамо да нисмо овде вечно, а када бисмо знали и да ће све бити мед и млеко, било би досадно. Живот нас учи борби. Нико се није као борац родио, јер живот борце ствара. Мислим, живот покуша, а они што неће иду у кукавице. Опет, избор је наш. Питање је само имамо ли храбрости да пресечемо, да обришемо сузе и раширимо осмех. Срећа прати храбре, а храбри сами бирају хоће ли отварити врата. Иза тих врата често је ватра, често изађу опечени, а храбри постану кад преживе. Није тешко, само је напорно. Kондиција. Срећан живот је напоран тренинг.
Волите ли да тренирате?
Последњи радови
Студентски радови12. јануар 2024.Мачеви и мачевање кроз епохе у Руском дому
Мисао дана12. јануар 2024.Ђорђе Балашевић
Фотографија недеље12. јануар 2024.Oливера Катарина
Интервју недеље12. јануар 2024.Слап тужбе, смрт за већину редакција у Србија