Нови талас сексуалности

Аутор: Живан СИМИЋ

Свима нам је веома добро позната флоскула којом се користе старији људи а која отпочиње са “у моје време” чиме се аутоматски алудира на одређене ствари које су биле боље у прошлости него што су данас. Глобализацијом света и јављањем интернета често наилазимо на занимљиве интеракције људи различитих друштвених, етничких, расних и осталих позадина, те самим тим кроз њихову анализу можемо увидети како се одређене ствари перципирају. Једна од свакако најзанимљивијих представља питање сексуалности. Наиме, готово увек када се појави одређени чланак који се бави овим, и сличним питањима, можемо наићи на велики број коментара и препирки у вези ове тематике. Неки се позивају на традицију сексуалности чиме се ваљда аутоматски она као таква подразумева, док се други, они који су углавном у мањини, залажу за разумевању сексуалности у ширем друштвеном контексту.

Један од разлога зашто управо сексуалност изазива такве реакције можемо пронаћи у табуисању сексуалности кроз време. Ако пратимо историју човечанства врло лако можемо увидети како су се одређне ствари нормализовале у датим временским интервалима и како су се оне кроз време мењале и прилагођавале. Тако се бела кожа сматрала аристократском, лепотни идеали су фаворизовали људе широке грађе, а сексуалност је била само једна и то једино остварљива кроз двоје припадника различитог пола. Врло често се овакви идеали везују за много комплексније ствари и захваљујући томе они опстају до данашњих дана. Фамозна плава крв представља нешто на шта ће се често позивати појединци склони расном груписању, док ће се сексуалност и сексуалне нормалности одржавати кроз религијска учења али и у самом патријархату који је и дан данас итекако уочљив.

Данас се неретко сусрећемо и са тумачењем све веће појаве геј и квир људи кроз популарност и егоистичне намере тих појединаца који “једноставно желе да ставе себе у први план”. Kроз овакве стереотипе занемарује се друштвени моменат који се у прошлости симболизовао кроз различите видове кажњавања и протеривања појединаца који су имали тенденцију да промене норме сексуалности. Тако долазимо у прилику да одређене историјске личности боље разумемо, те нам скривање сексуалност Александра Македонског, који је наводно имао више љубавника него љубавница, из данашње перспективе изгледа итекако логично. Самим тим, теорија о томе да у моје време то није постојало пада у воду.

Ако на било који начин желимо да анализирамо сексуалност неопхондо је да се у бар површном маниру дотакнемо друштвених теорија пола и рода. Наиме, кроз антрополошко истраживање често ћемо наићи на инсистирању различитости термина пола и рода, првенствено у контексту тумачења пола као термина заснованог на природи и тумачењу рода у друштвеном смислу. Управо оваква анализа, праћена разумевањем друштвених и социјалних норми кроз време и њихово реално сагледавање у данашњим системима вредности, нас може довести до разумевања сексуалности.