Дугачак је пут који је прешло „чудо од детета“ из Ниша до позорница света. Тај пут је водио из Ниша преко Београда до Париза и даље у покоравње светских сцена. Свуда га је пратила виолина и бескрајна вера у таленат. Неки су у њега веровали и бодрили га, многи му се смејали. А данас се сви њиме поносе. Он је и наш и француски и светски виолиниста, Немања Радуловић. Скромно и искрено говорио је о првом познанству са виолином, како изгледа када на његовим концертима Јапанке плачу, а Французи играју коло, о наступима који су му најдражи и како реагује када поломи виолину вредну чак два милиона евра.
Врата су се одшкринула. Најпре се промолила дугачка црна коса, ушетао је несигурним кораком, aли са широким и срдачним осмехом. Је л“ касним?, упита. -Не, стигли сте и пре времена, одговорих.“ Знате, концерт је синоћ потрајао, па сам се бојао да се јутрос не успавам.“ Само се насмејах. Мислили смо на исто. На препуну салу Коларца, на десетоминутни аплауз, неколико бисева и на буљук тинејџера који су остали испред сале без карте за његов наступ. Оно што је мене одушевило, за њега је била свакодневица. Руком прође кроз косу и у њој намести наочаре за сунце. Када се сместио на црвену плишану столицу, са неизбежним осмехом и на течном српском са нишким дијалектом, изговарајући речи на помало француски начин, почео је да говори најпре о путу који је до сада прешао. „Тај пут је пун емоција и пун среће и туге и разних лепих момената и тешких момената. И цела та селидба из Ниша до Београда, па после у Француску. Мислим, све то чини један живот. Не бих га мењао ни за шта. Све су то неке тачке, и ја увек кажем да се једна та мала тачкица није десила у мом животу можда не би било овако као што је данас. А никада не знамо шта ће бити сутра. „Чинило се као да бира најфиније речи којима би се изразио. „Ја када сам имао први контакт са музиком, то је мени било потпуно очаравајуће. Поготово тај неки први контакт са сценом, када сам могао да поделим то нешто што сам научио са публиком, да будем на сцени. Некако сам се сваки пут осетио као код куће. Зато што на сцени можете да пружите чак и више него у приватном животу са неким другим људима кроз речи, кроз разговор. Ја некако са том виолином и кроз музику проживљавам разне ствари и много ми је лепо.“
ПАРИСКИ МЕТРО
Путеви су га водили широм света, али своје корене и прве лекције научене у Београду код професора Дејана Михајловића никада није заборавио. Свог старог професора често помиње. „Професор Михајловић је за мене једна од најзначајнијих особа у мом животу зато што тај први контакт са инструментом и са сценом је јако битан да имате некога ко зна лепо да вам објасни ствари. Ко неће да компликује много, а са друге стране са неке дистанце да буде увек присутан. Тако да је професор Михајловић имао највише квалитете као педагог и заувек ћу му бити захвалан за све што је пружио.“ Из ушушканог живота у Београду, 1999. године стиже на париски асфалт са неколико кофера и виолином. У бомбардованој Србији његова породица продаје све, и са њим одлази у град светлости. Са четрнаест година уписује престижни париски конзерваторијум, а на Французе и Француску реагује најпре вееома бурно.
„Ништа није толико тешко ако верујете у оно што желите да одбраните у свом животу“, рече самоуверено, а онда настави, „после бомбардовања све делује лако, зато што сви знамо како смо живели у деведесетим. Некако све постаје једноставније и само идете напред. Ја сам првих неколико месеци одбијао да проговорим француски језик зато што знам да је Француска учествовала у целом том пројекту да тако кажем. Онда сам схватио да је то потпуно без везе, зато што људи нису бомбардовали него је то потпуно нека друга прича била. Али ви у четрнаест година једноставно, знате, када одете из једне земље, ви сте везани и за своје другове у школи и за породицу и за пријатеље… Тако да то је био тако неки мој револт, који је кратко трајао.“ Интервју са њим деловао је као разговор два добра пријатеља, која се годинама нису срела. Тако искрено, емотивно, али и са неком чудном сетом у гласу говорио је о тешким тренуцима у граду светлости и о томе шта му из Србије данас највише недостаје. „Многе ствари ми недостају из Србије, али када бих могао бар једном недељно, ето да се видим са својом породицом и пријатељима, то би ми највише значило. Људи ми недостају“, насмеја се. Многи који данас чекају у редовима да би купили карте за његове концерте, можда и не знају или се не сећају да су звуке његове виолине могли и да чују у париском метроу. Некада је то био једини начин да заради, данас једно лепо сећање. Ипак, каже да између станице и светске сцене за њега нема разлике. „Ти концерти у метроу су ми пуно значили зато што је то било одмах како смо напустили Србију и преселили се у Француску. У Француској у почетку нисам имао концерте, зато што је то био период адаптације у новом друштву. И онда сам ја то заиста доживљавао наступе у метроу као концерте. Имао сам своју публику која је била, која је слушала, чак сам и неки новац зарађивао.“
РАСКИД КОЈИ БОЛИ
Са шеснаест година рекао је збогом метроу и веровали или не са исто толико магистрирао на конзерваторијуму. Данас, када се карте за његове наступе распродају за сат, каже да му не би било необично да поново одржи концерт на улици или у метроу. Љубав према инструменту и музици у његовим речима је и више него видљива. А са виолином каже да је као у љубави. Остављао је он њих, али издавале су и оне њега. Посебно памти недавни раскид са скупоценом италијанском виолином вредном чак два милиона евра. „Имао сам ту врсту некомуникације са виолином, нисмо се уопште осетили. И увек сам имао физичких неких проблема са њом. Ваљда и због те неке цене. Ми у породици нисмо материјалисти. И имао сам тај неки притисак да кажем због те цене. И десило ми се да смо имали три концерта у једном дану и на крају тог другог концерта публика је тражила неколико бисева. И ја сам заиста био уморан, и виолина је заиста била каприциозна, и није лепо звучала и мени пијаниста каже- „ајдемо на још један бис“. Ја му кажем да се кажем да се стварно не осећам да сада свирам. И ништа, ја себе натерам и на последњој ноти, како сам повукао гудалом навише, кажипрстом сам одвалио један део виолине, сасвим случајно. И наравно почео да плачем, то је била паника.“ На сцену изађе скоро стоосамдесет пута годишње, односно сваки други дан дружи се са публиком. А на бису највише воли да одвира домаће ноте. Коло и Зајди, Зајди. А како публика реагује? „Па, мислим да им је драго, зато што ја увек волим да представим земљу из које долазим, зато што ми је то битно. Зато су ме везали многи људи. Кроз моје детињство сам исто слушао и нашу музику и ишао у позориште и лепа пријатељства стекао овде. И тако да желим једноставно са светом да поделим оно што највише волим.“
НАЈЏЕЛ КЕНЕДИ
Иако скоро свакога дана пуни новинске странице најпре француске, али светске штампе, не сматра да је звезда. Али срамежљиво признаје да му прија када га пореде са познатим виолинистом Најџелом Кенедијем . Наградама се поноси, али се не хвали. „Па, награде у принципу ми никад нису толико значиле. Некако је значило то да би се одржавао тај неки ниво и да би се ишло даље. То је мотивација за оно што следи“, изнова прође руком кроз косу и додаде, „не, заисте не, ја нисам звезда“, чинило се као да се правда. „Нисам оптерећен тим стварима. Јако ми је драго да видим да људи дођу са неким лепим коментарима. Више волим да чујем да је неко провео сат времена на концерту, да се лепо провео и да је уживао.“ Открио нам је и да свакога дана, било да наступа или одмара, бар два сата одвоји за дружење са виолином. Форма је, каже, најбитинија. Тако, да би одржао форму Свако друго вече на новој сцени, дружи се са непознатом публиком, и свира различите ноте у неком другом граду. Кофери, путовања, авиони… Шта му најтеже пада? „Некада право да вам кажем ми све врло тешко пада. Али добро, то је све део тог живота. Ипак, када видим шта сам све добио после неког концерта, и за време проба са колегама, онда ми ништа тешко не падне. Али, ујутру када треба да се пробудим и да узмем онај пекарски лет, тада ми све буде тешко“, насмеја се и само одмахну руком.
ЂАВО НА ВИОЛИНИ
У наредне три године, за колико има већ заказане наступе, стотине хиљада људи ће слушати широм света Немању Радуловића, а шта или кога он слуша? „Ууу, па ја разне ствари слушам, заиста. И од класичне, преко рока, преко попа, наше неке традиционалне музике, стварно немам један жанр који специјално волим.“ Пут с почетка овог интервјуа, некада кривудав и трновит, некада насмејан и безбрижан, довео га је до престижних сцена и статуса једног од најтраженијих уметника. Некада честе селидбе, продати станови, новац уложен у такмичења и инструменте, колико је све то вредело?“Ја мислим да се све то исплатило да је то био нас живот и то је то. Ја никада нећу заборавити једну реценицу, коју је моја мама рекла- „у тренутку када добијете децу, мислим то ми је стварно невероватан доказ љубави коју је имала према свима нама, у тренутку када добијете децу не постоји ниједна жртва“. Ви их имате и једноставно идете кроз живот тако. Како вас живот наводи и које су вам тада могућности. И тражите на све начине да то буде што лепше.“ На путовању од талентованог детета до виртуоза, једину сигурну подршку пружала му је породица. Међутим, на стази која је водила ка успеху, напустиле су га најпре млађа сестра, а потом и мама. То је уједно и одговор на питање коме посвећује концерте који су му најдражи. „Мени су увек некако најемотивнији концерти најлепши, и највећи утисак ми остављају. То су као неки концерти који ме везују за моју породицу у Паризу. Први концерт након смрти моје мајке и моје сестре у Београду. Зато што је то било две недеље након њене смрти, и заиста та енергија која је била, је била потпуно невероватна. И наравно сви људи који су тада делили сцену су ми постали најбољи пријатељи до краја живота и вечно ћу им бити захвалан.“ Захвалност, скромност, искреност и племенитост… особине су које се могу прочитати на лицу овог двадесетдеветогодишњег уметника. „Презапослени уметник“, „ђаво на виолини“, и „свирач-вештац“… често га овако зову Французи. Ипак, он је, како за себе каже, још увек само скромни дечак из Ниша, који има ту привилегију да публику чини срећном.
Последњи радови
Видеотека20. новембар 2021.IVAN TASOVAC /GNOSSIENNE (Erik Satie) /Studio.
Мисао дана16. јануар 2016.Артуро Граф
Фотографија недеље16. јануар 2016.Дејвид Боуви
Вести из несвести28. новембар 2015.„Мора да ово није све“ пред београдском публиком