Студентски радови

Несаломиви дух београдске сцене

22. децембар 2011.
bojan.vinulovic

Крајем ’80-их група ‘Несаломиви’ је важила за једну од перспективнијих у Београду. Упркос јаким радијским хитовима нису издали албум  и средином 1989. године престали су са радом. Поново су активни од 2008. године и у јануару 2010. године снимили су деби албум „Исти онај дечак“ у издању ‘Далас рекордса’. Кроз бенд је за 3 године рада у прошлости  прошло 7 музичара. Данас га чине три члана оригиналне поставе – гитариста Бојан Вулин, бубњар Бранислав Поповић и басиста и вокал Александар Ђукић, наш саговорник.

Крајем ’80-их сте били хит и градили име свиркама и слушаношћу на радију. Како се догодило да у доба стабилне сцене не успете да снимите албум?

Не знам како се то десило – ми смо ’89. били финалисти Суботичког фестивала који је био озбиљна институција. Тај фестивал је имао праксу да изда албум са по једном песмом свих учесника, и наша песма ’95-52-95’ је била на месту А1, дакле најбољој позицији, и стварно се пуштала. Доста више се свирало, било је и више места за свирку, али није се могло доћи до плоче. Тада није постојало самоиздаваштво, постојало је само неколико великих кућа – ПГП у Београду, Југотон у Загребу и РТВ Љубљана. Онда смо ми много свирали, имали два јака радијска хита у континуитету од три године. Имали смо озбиљне разговоре са ПГП-ом. Пеца Поповић, један од уредника је био за ту идеју, међутим, док се сви не сложе у систему, нема ништа од тога. Тад смо се већ уморили, назирао се већ нажалост распад земље и у јесен ’89. бенд се распао.

Двадесет година касније, сцена је у тешким условима али сте ипак снимили албум. Како објашњавате овај парадокс и који су разлози поновног окупљања?

Врло смо спонтано престали као што смо спонтано кренули. Не могу да објасним зашто се десило и једно и друго. Ја сам већ био неко време у музици, свирао сам са Енглезом Ианом Торнтоном. Био сам басиста и по први пут сам радио нешто што је много лепо а да немам обавезу да пишем и певам, него сам био музичар у нечијем бенду. Онда је Иан остао у једном тренутку без бубњара, па сам позвао старог бубњара Несаломивих Бранка Поповића да нам се придружи. Све је кренуло спонтано, схватили смо колико уживамо у свирању па смо позвали Бојана, нашег гитаристу из оригиналне поставе и рекли: ’Зашто не бисмо реоформили бенд и свирали макар из пуког уживања?’ Кренуло је из необавезне варијанте, урадили смо серију клупских наступа без помпе и одједном се догодило нешто најлепше – да за реценције наступа сазна Петар Јањатовић, директор српског огранка ’Далас рекордса’. Предложио нам је да објавимо албум и коначно смо то урадили након 20 година.

Како оцењуте одзив публике и ’профил’ слушалаца? Може ли дух ’80-их пробудити млађу публику?

То је тешко рећи, на наше концерте још увек претежно долазе људи из оних времена. Не значи да нема млађе публике, али је у мањини. Данас је све промењено – медији, клима, гитарски рок је у дефанзиви. Ми свирамо на традиционалан начин, трио смо – гитара, бас, бубањ. Наше оружје су песме, никако технологија, продукција и ствари које данас имају већу улогу. Мислим да је једна ствар несумњива – имамо неку врсту топлине која је необична, јер потиче из старих времена.

Управо свирке су биле ваш заштитни знак, на Yоutube је рецимо окачен и цео концерт бенда у Дому омладине, како је то изгледало уживо?

То је тројни концерт који смо свирали са ’Лудим гавраном’ и ’Зеленим лицем’. Ми смо тада крцато напунили велику салу Дома омладине. Имали смо и врло озбиљно медијско пропраћен концерт, а да ниједан бенд нема плочу! Нечувено за данашње прилике – баш за тај концерт, наступили смо у ’Београдској хроници’ и међу свим прилозима о комуналној служби итд, ми смо свирали у студију да бисмо најавили свирку!

 Колико су се чланови бенда променили у музичком смислу за 20 година и како се то одразило на албум?

Само је бубњар Бранко наставио да се бави музиком, свирао је у Розе позе, снимио неколико албума, затим је сарађивао са Фамилијом, био им је концертни бубњар. Бојан и ја смо у једној дужој фази били ван посла. Ја сам дуго живео у иностранству. Али изгледа да кад се опет заразиш музиком, тешко је то променити. Много смо се променили а то се чује и на плочи, иако свирамо песме из оног времена. У суштини има доста аранжманских промена. Не кријем да сам велики блуз фан, блуз је утицао и тада на мене,али не у великој мери. То је процес сазревања, слушаш ствари које си у оно време пропустио. И године доносе нови угао гледања на песме. Ово је својеврсан експеримент – како изгледа када људи који су 20 година старији свирају песме које су последњи пут свирали кад су били 20 година млађи.

Да ли је исти случај и са осталим члановима бенда или су ваше идеје као фронтмена превладале?

Ово јесте била моја, лична прича, али и њих двојица су прошли различите фазе у слушалачком смислу, што се одразило. Генерално, код свих је присутна ретро нота, ишао бих и даље од ’80-их, ка раним ’70-им и ’60-им, говорим о наслагама рок традиције. То је било мање присутно док смо свирали онда. Ипак су у ’80-им за нас The Jam и The Pretenders били утицајнији. Почињеш да извлачиш старе плоче и окрећеш се бенду The Who и онда схватиш да је  The Јам рефлексија групе The Who. На једну ствар сам у пројекту поносан – на чудан начин смо дошли до свог звука, кроз мешавину смо дошли до аутентичног звука ’Несаломивих’. Утицаји су видљиви, али нису више директни.

На албуму су старе верзије песама ’Ја имам идеју’ и ’95-52-95’ по којима публика и препознаје бенд. Може ли и другим песмама бенд изнети хитичност ових песама?

’Ја имам идеју’ за албум је настала спашавањем оригиналног снимка који је и нестао. Пукла је магнетофонска трака, па је Роберт Клајн морао да ’отфикари’ део траке и направи ’fade оut’ и искључи песму скоро минут пре реалног краја песме. Захваљујући пријатељу пронађен је у фундусу једне београдске радио-станице оригинални преснимак са траке пре него што је пукла. Верзија са CD-а је коначно оригинална верзија. Песма ’95-52-95’ је оригинал са плоче Суботица ’89. Ми смо нестали, али су песме живеле независно од нас, људи нису знали да су то ’Несаломиви’. Знају за ’Ја имам идеју’ а не знају ко то изводи. Она је снимљена ’87. године и стално се изнова користила, нпр. у реклами ’Марфин банке’ као музичка подлога пре неколико година. Избацили смо видео спот за ’Био сам опљачкан’. То је савремени одговор на ’95-52-95’. Кад је CD објављен, на пример на Б92 је доста емитована ’Дани после кише’, баладични одговор на ’Ја имам идеју’. Нама је свеједно да ли неко врти старе или нове песме, то је сада целина коначно, то смо ми.

Посматрате ли данашњу сцену и младе бендове, какве су њихове шансе да се наметну попут Вас у прошлости?

Ми имамо једног младог фана, који је на почетку каријере. Јавио нам се одушевљен музиком, долази на наше пробе и преко њега сам сазнао какви су проблеми младих бендова. У она времена ниси могао лако до плоче, али си лако могао да свираш. Људи не схватају да су култна места – Ликовна академија, КСТ, СКЦ, Дом омладине били крцати младима. Данас имамо ситуацију да само бендови који су на ТВ-у могу лако до концертног простора, а то није демократична слика рокенрола. Рокенрол треба да иде ’одоздо’ а не ’одозго’. Рокенрол кад се организује ’одозго’ губи шарм. Шарм има кад је субверзиван, а тада иде ’одоздо’. Што је парадоксалније, данас је теже кад имамо интернет који ниједан уредник не може да спута. Упркос томе, код нас телевизија диктира све. Имам утисак да то народ воли – кад те види на телевизији, види да си ти звезда. А тако рокенрол губи. Тврдим, а на ивици сам да то једном урадим – кад би неко једном озбиљно прошао по београдским гаражама, могао би да извуче бар 3-4 фантастична бенда и да чак ти клинци и не знају колико су добри. Поестрадила се цела сцена, нама је и рокенрол естрада. Имамо 3-4 играча и вртећемо исту музику док не одлепимо сви.