„Волео бих да имам струју, воду и чесму, да оперем руке“, петогодишњи становник „Картон ситија“ прижељкује оно што је већини његових вршњака уобичајено. Без струје и воде, у кућама од дрвета, картона и лима, на ивици егзистенције, тако живе становници нелегално изграђеног ромског насеља на Чукаричкој падини. Више од деведесет породица, углавном расељених са Косова и Метохије, али и из других крајева Србије, овде су дошле у потрази за бољим животом.
У блатњавим двориштима пуним смећа, уз псе луталице, детињство проводи око стотинак малишана. Због нехигијенских услова често оболевају од заразних болести.
Живот ових породица зависи од контејнера. Иако живе у тешким и нехуманим условима, највише стрепе да их градска власт не растера са ових простора јер овде највише могу да зараде сакупљајући секундарне сировине.
Проблеме ових грађана Србије често је истицала и повереница за равноправност, Бранкица Јанковић.Она је више пута истицала да многи Роми и даље живе без струје и воде, у неформалним ромским насељима, сусрећу се са проблемом принудног расељавања, незапослености, раних и принудних бракова.
„Роми нису лоши људи. Али међу сваким житом има кукоља“, каже Мила Ахметовић, житељка овог насеља. И управо тај кукољ узрок је бројних петиција, протеста и грађанских иницијатива, попут „Иницијативе за здраву и безбедну Чукаричку падину“ и акције „Зауставите паљење каблова и гума на Чукаричкој падини“, у којима учествује неколико стотина грађана.
„Нас нико не пита како је то живети у канцерогеном диму који долази од упаљених гума и каблова. Користе и нашу воду и струју пошто су се на дивље прикачили, обијају кола, разбацују смеће. Ко ће заштитити права поштених људи?“, пита се један од становника улице Обалских радника, а његов став подржавају готово све комшије.
Канцерогени дим постаје проблем целог Београда
Дим и непријатни мириси из ромског насеља се свакодневно шире околином. Паљење секундарних сировина не јењава већ деценијама. Када се запали логорска ватра и рашири дим, становницима Чукаричке падине не преостаје ништа друго него да се склоне у своје станове и по неколико сати не изалезе напоље и не отварају прозоре. Када дим нестане, остају непријатни мириси. Грађани овог дела Београда надлежним институцијама већ годинама указују на своје проблеме, али оне само пребацују одговорност са једне на другу. Некада им само кажу да затворе прозоре уз објашњење да су то Роми, национална мањина и да не могу ништа да ураде поводом тога.
Да није добро ни по једну страну, знају и сами Роми, али истичу да морају да раде и зараде.
„И ми овде испаштамо због ових што пале каблове. Деца и муж имају церебралну парализу, живимо у блату, лежемо гладни. Само нам и тај дим и смрад фале. Али шта ћемо, немамо где, ту смо где смо“, наводи једна од становница нехигијенског насеља.
Доктор Душан Девић, који се бави научним истраживањима у области онкологије, већ годинама указује на озбиљност овог проблема. „Спаљивање на отвореном доводи до стварања најлошијих бојних отрова који су коришћени и у Вијетнамском рату. Они изазивају гушење, парализу, астму…“, истиче Девић. Наглашава да ово није само проблем становника Чукаричке падине јер се спаљивање дешава у близини заштићеног подручја водоизворишта. Штетне материје улазе у земљиште и поџемним водама стижу и до Саве.
Да су вољни да сарађују са осталим становницима у борби против самовоље неколико људи, становници нелегалног насеља доказали су неколико пута. Учествовали су у заједничким акцијама чишћења које је организовала општина, као и у формирању радне групе за решавање проблема. Нажалост те акције нису уродиле плодом и проблем је још увек нерешен.
Циљ није иселити Роме
Небојша Делић, један од оснивача удружења „Иницијатива за здраву и безбедну Чукаричку падину“ наводи да су се због проблема са Ромима обратили градским и општинским комуналним инспекцијама, комуналној полицији, челницима општине и града, Министарству здравља и Министарству животне средине, разним невладиним организацијама, као и кабинету председника. „Десетине грађана дневно пријављује надлежнима овај проблем. Једино побољшање је што се за разлику од година уназад, сада полиција и комунална инспекција некада и одлуче да изађу на место где се пали отпад, мада до сада нисам чуо да је неко адекватно санкционисан и због тога се проблем константно понавља. Нама није циљ да иселимо те Роме, само да им се забрани да нас гуше тим димом“, наводи Делић.
Као разлог некажњавања, из комуналне полиције наводе немогућност легитимисања починилаца јер не поседују лична документа. Јована Алексић, једна од оснивачица Иницијативе, разлоге некажњавања тражи на другим местима. „Прича је јако замршена јер смо на крају сазнали да је један од „поглавица“ нехигијенског насеља члан владајуће партије. Самим тим, схватили смо да се боримо против ветрењача. Дошли смо на крају до тога да данас кад позовем Беоком у тренутку паљења и не кажем ни хало оператеру, он ми већ одговара како зна да сам са Чукаричке падине и да зовем због нехигијенског насеља и паљења“.
Са друге стране, из Градске општине Чукарица кажу да су упознати са проблемом и да су известили Инспекцију за заштиту животне средине. У сарадњи са комуналном полицијом често су организовали недељна дежурства, што је смањило проблеме загађења насеља.
Да ли су капитални пројекти решење овог проблема?
Са сличним проблемима носили су се и становници Новог Београда све док нису срушена нехигијенска насеља испод Газеле и поред тржног центра „Делта сити“. Капитални пројекти довели су до рушења насеља и пресељења породица у контејнере у другим општинама. Тако је „Ромвил“ замењен „Белвилом“.
Слична иницијатива најављена је још пре три године и из општине Чукарица. У сарадњи са Секретаријатом за социјалну заштиту у плану је покретање пројекта који би трајно решио проблем заштићене зоне водоизворишта на чијој се површини налази и део нелегалног ромског насеља, као и обезбедио боље услове за живот становницима истог.
Док се чека на реализацију овог, ради се на другом капиталном пројекту. У близини нехигијенског насеља, играђен је нови тржни центар. Иако су се становници надали да ће то довести до неких промена, није се променило ништа.
Уколико се питање неформалног насеља које постоји већ скоро три деценије ускоро не реши, житељима овог краја остаје само да седе у својим становима, са затвореним прозорима или да наставе да их продају по ниским ценама, што је чест случај у последњем периоду. Становници неформалног насеља наставиће свој живот у условима „недостојним човека“. Последице које ће отрови настали приликом спаљивања оставити на здравље и једних и других, све више ће се манифестовати. Док се проблем не реши остаје слика престонице, где се на самом уласку у град налазе нехигијенска и нелегална насеља, а само неколико километара даље граде се нови луксузни комплекси.
Написале: Јелена Гајић и Тамара Вукосављевић
Последњи радови
Студентски радови2. јун 2019.Неостварени сан о бољем животу
Наука и уметност1. јун 2019.Шта је „Вилхелмов врисак“?
Наука и уметност1. јун 2019.Србин који је задужио царску Русију
Студентски радови25. мај 2019.Добродошлица у Београд уз дим и логорску ватру