НЕМАМ ХРАБРОСТИ ДА БУДЕМ КУКАВИЦА

Српско новинарство 2013. годину памтиће по одласку највећег ауторитета и најснажнијег пера. Александра Тијанића. Изнова се подсећамо једног од Тијанићевих последњих интервју портрета.

Александар Тијанић, када се чује ово име, мишљења су подељена. И док они који поштују његов рад сматрају највећим српским новинаром модерног доба, други га пак називају, са дозом ироније и заједљивости, „гигантом српског новинарства”, „Робин Худ из Приштине”, „пријатељ моћних”. Некада студент Факултета политичких наука, потом новинар НИН-а, министар информисања, данас директор Радио-телевизије Србије.

На крају једног од ходника зграде РТС-а, велика стаклена врата „крију” директора од осталих запослених. Прво што се у радном простору овог новинара уочава јесте саобраћајни знак за ограничење вожње шездесет и његов велики портрет који прекрива скоро половину зида, а испод кога пише: „ку**евито”. „Нисам лоше испао!”, констатује уз осмех. Лагани тонови, Тијанићеве омиљене класичне музике испуњавају просторију. Он седа у фотељу, затим узима шољицу кафе, прекршта ноге и започиње причу.

АУТОМАТ, ХЕКЛЕР И 4 БОМБЕ

-Ма, какви… не бих волео да ме српско новинарство уопште памти, рече кроз искрени осмех. „Волео бих да оставим две или три књиге мојих текстова, и да само студенти новинарства”, застао је и нагласио студенти новинарства, „када хоће да виде какав је лудак био Тијанић, узму те књиге и прочитају неколико текстова. Не осећам се угодно ни на једну врсту комплимената, чак ни када Добрица Ћосић каже како мисли да Србија није имала већег новинара од мене.

Није ми угодно ни када саберем ко је све о мени говорио позитивно, од Теофила Панчића и многих људи, а сада су са „друге стране”. Оно што сам ја урадио у југословенском новинарству, то је да сам почео да пишем о политици као о спорту, а о спорту као о политици. То је фрапирало људе. Отпуштан сам можда највише од свих новинара, годину дана провео у емиграцији, и никада нисам добио ниједну новинарску награду. И не треба ми. Награде не примам.”, рекао је пркосно и поносито у исто време. А затим наставио, „Не, никада се нисам крио иза псеудонима. Ја немам храбрости да будем кукавица. Ку**им се да људи не би видели мој страх. И да ме због тог кукавичлука не презру. Зато се правим храбар у ситуацијама које су лудачке.” , затим је наставио да говори тише и спорије, некако тајанствено.

-Ово што сам радио последњих дванаест година, то није новинарство, већ борба за главу, за живот. Неки моји пријатељи- новинари су убијени, неки полудели, а неки напустили професију. На почетку свог бављења новинарством  нисам радио људима оно што радим последњих дванаест година, или је било врло мало вређања, псовки, понижавања. Али исто то они раде мени.

Окретао је шољицу нервозно у руци, затим нагло устао, пришао столу затрпаном папирима, и стао код прозора са којег се пружа поглед на цркву Св. Марка. „Сећам се ’99, тих дана се вртело питање „Хоће ли убити Ћурувију или мене?” Ћурувија је тврдио да ће мене, и ја сам нажалост тврдио исто. Све док Славко није дао неку изјаву, како му је Мира Марковић плакала на рамену. Знао сам да је следећи!

Живео сам у атмосфери „ Зар си још жив?! Или, зар си још у Србији?” Најдирљивији моменат у мом животу је био једног јутра око шест сати. Неко ми је зазвонио на врата. Отворио сам, то је био мој отац. Био сам запрепашћен, шта ће он ту. Помислио сам да му је лоше и да треба да га возим у болницу. Ушао је, скувао сам му чај, а он ми је пружио папир шта треба да му набавим. На папиру је писало- аутомат, хеклер и 4 бомбе.

А онда ми рече „Види, ја претпостављам да ће тебе убити, набави ми ово!”, погледах га упитно, а Тијанић климну главом. „ Ја кажем- „Не разумем!”” А стари ће  на то- „Набави ми све ово са папира, и реци ми ко је одговоран за твоје убиство. Ја не могу да те сахраним а да те не осветим.” „И шта рећи на све ово?  Осим да је недостојно човека да о томе говори у јавности. Испричао сам сада, и оставићу као сведочанство у књизи. Био сам и пријатељ и непријатељ моћних.”

ОПЉАЧКАНА БИБЛИОТЕКА

Одмакао се од прозора, и поново сео у фотељу. Отпио гутаљ кафе и ослушкујући тонове неке меланхоличне песме која се чула са касетофона, наставио. „Нисам могао ни да сањам да ћу икада постати неки новинар, а камоли директор или главни уредник. Ја сам син некадашњег војног пилота. Хтео сам само да пишем, и да од тога могу да живим. Имао сам јако тешко детињство, врло сиромашно смо зивели. Троје деце. Имали смо да једемо, али ништа више од тога. Никада нисам научио да скијам, јер нисам имао пара за зимовање. Лета су ми пролазила читајући. Нисам волео школу!

Оцене ми никада нису биле важне, осим што сам волео да имам петицу из књижевности. Читао сам манијачки, сатима, „пљачкао” сам библиотеке. Све што је било одштампано и за читање, ја сам прочитао. Класици су одиграли битну улогу у мом формирању.” Устао је и смањио музику.

И данас волим да читам. Највише Умберта Ека. Читање ми поред класичне музике, и сурфовања нетом чини неку врсту задовољства. Моја генерација из гимназије “Иво Лола Рибар” из Приштине је изнедрила сијасет успешних људи. Нас четворица смо постали директори телевизија. У Приштини сам имао одличну средину, тренирао кошарку, и Београд ме уопште није привлачио. Када је у време мог поласка на факултет отац саопштио да се селимо у Београд, пружао сам ооогорчени отпор.

ДРАГИ МОЈ ТИРКЕ

Зачуло се куцање, врата су се отворила и појавила се секретарица. Изашао је на тренутак, а када се поново сместио у велику црну фотељу, наставио је да говори.

-Понекад помислим да моја каријера и није моја. Са неверицом читам неки свој стари текст, и чудим се како је написан квалитетно, то не личи на мене.

Заменио је шољицу кафе чашом вискија. 

– Знам колико имам непријатеља који уживају у томе да их понижавам. Списак мојих непријатеља је- ко је ко у Србији од најмоћнијих људи. Како бих преживео те непријатеље, ја сам морао да будем звонар Богородичине цркве: ружан, грбав, никакав. Али да звоним врло јако и далеко. И у томе је моја моћ. Не састоји се у томе да некога отпустим или запослим, објавим или не објавим, већ је цела моја моћ садржана у томе да пишем, и да звоним и да лајем . И да људи који ме и не воле морају да ме читају и кажу: „Је**м му матер, јесте скотина али овде има нешто.”, рече у свом стилу.

Опет знам и ко су ми пријатељи. То су људи из разреда из приштинске гимназије. Ми се налазимо једном месечно. Отпевамо неколико наших косовских песама, и једемо суџук који нам пошаљу наши пријатељи Албанци са Косова. И имам неколико кумова од којих је најмлађе пријатељство- петнаест година. Врло тешко стичем поверење у нове људе, нити се трудим. Имам сувише година, и мој круг у којем се крећем је затворен. Лагано одумирем стојећи на ногама као нека врста лудог диносауруса, погледао је испитивачки као да је знао следеће питање.

Драги мој Тирке (Богдан Тирнанић), на много начина, имали смо однос млађег и старијег брата. Али то не значи да сам се увек слагао са оним што је он радио, нити да је он потписивао оно што сам ја радио. Дешавало се да нисмо говорили дуго, али ја сам га искрено волео. Није било ничег сличног у мом начину размишљања и писања са његовим, иако су људи тако мислили. Није тачно!”, категорички је одбио. „Дубоко и искрено ме погодила реченица његове супруге Даре Џокић на његовој сахрани: „Остао си сам, Тијанићу, пази ста радиш!”

О, ПРОФЕСОРЕ, ТИ СИ ЗА СВЕ КРИВ!

После краће паузе, и  размишљања о Тиркету, погледом упртог у даљину, седећи скрштених руку, а охрабрен ћутањем, промуклим гласом је наставио: „Ја дубоко презирем професију којом се бавим, као и себе. Новинарство, то је слој робова. Не знам ни сам шта тражим скоро четири деценије у новинарству. Дубоко свестан  да нисам био довољно добар кошаркас да бих отишао у НБА лигу, поражен том чињеницом прихватио сам оно што ми се нудило-да постанем новинар.

Новинарство сам уписао друштва ради. Потпуно несвесно. Знао сам да могу добро да пишем, а било је спорно да ли могу добро и да мислим. Запазио ме професор Сергеј Лукач. За све што ми се догодило у животу, ја кривим професора Лукача. Одвео ме у НИН, али зато на факултет никада више нисам ушао. Сергеј инсистира да ме води од једног до другог новинара НИН-а и да ме упознаје, замислите!, узбуђено ово изговори.

То ми је био један од најужаснијих тренутака, јер ја сам релативно млад човек, апсолутно непознат и са неизвесном будућношћу. А он ме представља свима и каже – „Ово је мој студент, Александар Саша Тијанић, запамти то име, он ће једног дана бити велики новинар!”

А ови сви ме благонаклоно гледају као крелца и кажу: „Да, да, да, ма сто посто ће бити, како неће!” Али, Лукач не одустаје и исту реченицу двадесет пута понови пред двадесет људи. Потом ме остави у редакцији, дâ ми неке слике да ређам и наручивао ми један текст месечно.

 После неколико текстова, дође главни уредник Драган Марковић, и пита ме да ли могу да напишем нешто за насловну страну, одговорих да могу. Он ме гледа, пита „Шта то радиш?” А ја и  даље ређам слике. „М’рс у п.мате**ну, ти си новинар, иди и ради текст. Хоћу да буде готов за три дана!” „После тог  текста написао сам молбу, и примљен у стални радни однос! Фала Сергеју!”

ДЕЧАНИ

Разговор се близио крају, Тијанићеви телефони су све чешће и све дуже звонили. Није се јављао. Сумирао је свој живот и каријеру као да испод њих повлачи црту.

Када све саберем, написао сам хиљаде текстова, али има само десетак који могу да изразе оно сто ја мислим да сам ја. Само десетак.”, поновио је, „а, то није мало!”

Јесте, мој став је да Косово треба продати. Немамо ми снаге физички да га задржимо. Ми смо бивши хегемони Балкана. Рођен сам у Метохији, у градићу Подујево, јер су се мајка и отац сасвим случајно тамо задесили, а потом и настанили. Сви ми Тијанићи смо пореклом из околних села изнад Иван-куле, код Куршумлије. То је наш крај. Крштен сам у манастиру Дечани, који за мене представља најлепши православни храм на свету. Волео сам да одем тамо. Често у сну ми се јавља Подујево, дедина кућа, двориште… Све успомене које имам су ми тамо.” Застаде неколико минута, замисли се и уздахну, „Не, немам данас никога на Косову! Чекају ме само Дечани!