Нема компромиса са јавним интересом

Ауторка: Наталија Грујић

У време ваших и наших, новинар стране медијске куће може само да се нада да ће добити
адекватан одговор на своје храбро постављено питање без потребе да брани себе и фирму чији
микрофон држи. Наталија Лучић је већ десет година активни репортер Ал Џазире који не преза од
употребе своје новинарске оштрице како би упутила људе у свакодневне политичке догађаје и
обавестила их о одлукама које кроје наше животе.

С обзиром на положај новинара у целом свету који је заиста неповољан, да ли бисте Ви рекли
да осећате притисак док обављате свој посао?
Немам притисак, то је оно што чини Ал Џазиру посебном. Од 11.11.2011. када је Ал Џазира
Балканс почела са радом, одређени стандарди су постављени и док све може да се промени, ти
стандарди остају. Ми не осећамо притисак ни од политичара ни од осталих доносиоца одлука, све и да ти покушаји можда дођу до уредника, ми смо ослобођени тога. У нашој редакцији репортер је
централна фигура. Новинарство је привилегија али и велики терет и обавеза. Новинар је слуга јавности и нема компромиса са јавним интересом.

Ви се као репортер углавном јављате из ванредних ситуација – протеста, литија, немира и
током летњих демонстарција 2020. године против ковид мера били сте нападнути Ви и Ваш
колега сниматељ, да ли Вас је страх у тим ситуацијама?
То је била једна ружна ситуација, али не нешто што ти остави печат и наведе те да размишљаш о промени каријере. Требало је да то буде миран протест и почело је као миран протест, но увече је настао хаос. Полиција је разбијала демонстрације сузавцем, ми смо то снимали и једна група људи нас је напала говорећи нам да не снимамо, насрнули су на колегу и уништили нам опрему. У том
тренутку било је битно да ми прођемо без повреда, што је на срећу и био случај. Нажалост, ова
ситуација је постала део нашег посла, где свакодневно сведочимо нападима на новинаре, а то је
недопустиво.

Још током студија писали сте за интернет страницу о моди, а данас се искључиво
бавите информативом, је л’ бисте рекли да је то само промена жанра или нормалан ток
догађаја?

Све више размишљам да се вратим на тај лајфстајл блог формат јер то је нешто што ја заиста видим као будућност медија, пре свега укључивање друштвених мрежа у рад. Али би опет уз мој осећај
друштвене одговорности то имало и неки виши смисао. Тако да не бих се потпуно пребацила на
моду, ни потпуно на лајфстајл, али свакако нешто што је савремено, а опет поучно, информативно и
универзално.

Такође сте још као студенткиња радили и за улични магазин ЛИЦЕУЛИЦЕ који се бави
активизмом и има посебну намену, колико сте Ви научили из тог искуства?
То је једна од најбољих ствари коју сам радила у животу јер сам се осећала врло корисном. Тај лист
приказује приче људи који су на маргини, бескућници, људи са инвалидитетом, бивши затвореници,
једноставно се бави људима које су разне животне ситуације довеле у јако тежак положај. Лицеулице је слободан простор који њима даје шансу да нађу своје место у друштву и сами зараде за себе продајући те новине и учествујући у неким лепим пројектима организације која је увек ту за њих и која им чува леђа.

Kо је новинар или новинарка коме/којој се Ви дивите, ко је Ваш узор у пословном смислу?
Па то су пре свега моје колеге из редакције – Марко Суботић, Јелена Глушац и Јелена Милутиновић
од којих сам много научила и који су ту били и као колеге и као пријатељи, саветници и учитељи. Има још феноменалних новинара код нас – Жана Булајић, прво ми је она пала на памет, Тања Алексић, Огњен Зорић. Све су то дивни новинари и дивни људи од којих се може много чути и научити.

Ви сте, као што смо споменули, репортер. У којим бисте још новинарским формама желели да се
опробате?
За ових десет година сам научила да се не може бити репортер доживотно, просто цео дан сте
напољу, на телефону, у програму. То је темпо који може да функционише један низ година, али не
заувек. И даље имам жељу да будем репортер, уживам у адреналину, али волела бих да се у
будућности бавим неким дужим формама. На пример, да имам своју емисију или да снимам
документарце о разним темама којих код нас има доста, а свакако да заслужују темељњији
осврт.

Kада спомињемо тај адреналин који је неизбежан у овом послу, сећате ли се неке ситуације
када је он кулминирао?
Има доста таквих ситуација, поготово када обављате посао репортера. Мени је једна од добро запамћених била на вече избора 2016. године када је сваки репортер наше куће био у другом изборном штабу и само смо два минута пре укључења добили информацију да је систем у Сарајеву пао и да ми нашим јављањима морамо да изнесемо целу емисију и заменимо припремљен специјал. На крају су нам сви говорили да је ова изборна емисија била најбоља до сад, а нама је то постала прича за препричавање.

Kоја су најпосебнија места и људи које сте упознали путем Вашег посла?
Има их много. Али, ето на пример, живела сам две године у Сарајеву јер је центар Ал Џазире
Балканс управо тамо. Упознала сам много места у Босни и Херцеговини које вероватно никада
у животу не бих посетила и не бих радила приче о људима које сам тамо упознала да се не бавим
овим послом. Са друге стране, радила сам и приче о многим важним политичким самитима који се
наравно не баве топлим људским причама, али и те како утичу на животе обичног човека. Добила
сам шансу да упознам и тај свет.

За крај, шта бисте поручили себи пре десет година, на почетку каријере?
Типично младалачки, хтела сам одмах све и одмах сада. Много сам се бринула и размишљала како
мој рад изгледа старијим колегама који су тај посао, када сам ја тек почињала, радили већ десет,
двадесет година. А на крају све дође на своје. Ето, поручила бих себи да кренем истим путем, али
да све то радим са мање стреса јер та брига одвлачи фокус од посла који заиста захтева пуну
пажњу и љубав.