Интервју са Драганом Станковић

На путу до Рија

Крунисати каријеру медаљом са Олимпијских игара у раним двадесетим годинама много говори о начину живота једног младог спортисте. Драгана Станковић је неко ко је остао доследан својим сновима и ко их је остварио, упркос потешкоћама које су већ у детињству почеле.

Топао мајски дан допринео је стварању гужве на улицама Београда, а Калемегдан је у поподневним часовима и ове недеље био главна атракција за посетиоце и становнике главног града. На самом почетку пешачке стазе баш код тезгица са сувенирима у дугој хаљини цветног дезена пажњу је привлачила висока девојка косе покупљене у реп, са врло мало шминке на лицу, тек толико да њене крупне зелене очи додатно дођу до изражаја. Жуте старке и жути ранчић као и цветни мотиви савршено су се уклапали уз пролећну свежину и зеленило траве и дрвећа. Судећи по висини од 195 центиметара већ из далека би се могло проценити да се иза ове спортске елеганције крије неко коме је терен, дрес и лопта део радног времена, а то је кошаркашица Драгана Станковић уз коју чак и пешачење лаганим темпом има елементе тренинга.

Прва четвртина

Драгана је одрасла у Братунцу, а крајем деведесетих година као четворогодишње дете са мајком и две сестре преселила се у Бијељину. Основну школу завршила сам у Бијељини, где се и јавила моја љубав према кошарци коју сам почела да тренирам када сам схватила да је моја висина захвална за бављење управо овим спортом и да је физичка активност и боравак на терену оно што ме испуњава. Детињство ове кошаркашице било је у знаку борбе, труда и одрицања јер су Драгана и њене сестре често уместо гледања цртаних филмова радиле кућне послове како би помогле мајци која их је сама одгајала. Са свега петнаест година она се осамосталила и са терена поред зграде кренула полако али сигурно путем својих снова. Постепено је моја љубав према тренинзима расла, увидела сам да се добро сналазим на паркету, а то су приметили и тренери Слободе из Новог Града. Прихватила сам њихову понуду и тако започела професионалну каријеру. Било је тешко одвојити се од породице и другара и навићи се на нову средину, али имала сам циљ пред собом и сву потребну подршку најближих тако да ме то подстицало да напредујем. Паралелно са тренинзима Драгана је ишла у Средњу грађевинску школу и трудила се да негује и своју љубав према том занимању, али кошарка је нешто што је превагнуло у глави једне тинејџерке. Већ прве сезоне када сам започела тренирање у Слободи на позицији центра, наступила сам и за јуниорски и за сениорски тим. Са јуниорским тимом освојила сам првенство Босне и Херцеговине, а са сениорским тимом шесто место такође на првенству. Зато слободно могу рећи да сам поносна на своје почетке. У домаћем првенству Слобода је наредне две сезоне завршила као трећепласирана, а Драгана је оба пута проглашена за најкориснију играчицу лиге. Посебно бих истакла 2013. годину када сам као осамнаестогодишњакиња проглашена за најбољу спортисткињу Новог Града, а затим и најбољу кошаркашицу Републике Српске и Босне и Херцеговине. Тачно је да живот професионалног спортисте захтева много одрицања, често ми је било тешко што пропуштам многе битне догађаје, празнике и славља драгих људи, али када вам неко да такво признање за труд и рад, све потешкоће падају у воду.

Друга четвртина

Пролазећи поред кошаркашких терена на Малом Калемегдану Драгана их је носталгично загледала са жељом да се што пре врати утакмицама у Пољској где сада игра у једном од најпознатијих клубова. Од самог почетка каријере ослањала сам се само на своје залагање поштеним радом и трудом и испоставило се да ће то увек неко препознати иако је кошарка тимски спорт. Код кошарке волим пре свега то што има измена у случају лоше игре или умора, пораз и победу дели цела екипа, а заслуге су колективне и у једном и у другом случају, истиче кошаркашица. Од преласка у познате мађарске клубове Шопрон и Печуј, па затим клубове у Турској и Пољској њен сваки дан је подређен обавезама у клубу и сваки сат „испрограмиран“. Она додаје да живот професионалног спортисте није лак јер је неопходно да се 24 сата живи у спортском духу, храни здраво, иде на спавање на време и негује сопствено тело, али оно што толике обавезе изнедре вредно је сваког одрицања, зноја и суза. Волим посао којим се бавим, јер ово је љубав и занимање у једном, ретко који човек може да се похвали да живи од љубави. Али бих додала да сваки слободан дан проводим у кругу породице и пријатеља, углавном се не видимо по неколико месеци па ме се ужеле, а и ја њих. Ова млада спортисткиња између тренинга и утакмица воли да шета или једноставно ужива уз добар филм и шољу омиљеног чаја од камилице. Највише ми недостаје мирис домаће кухиње и пита моје мајке, са осмехом додаје Драгана.

Трећа четвртина

Оно чиме Драгана може да се похвали неки спортисти покушавају да достигну током целе професионалне каријере, а ретки у томе и успеју. Да је спорту подредила целу себе доказ су све медаље, награде и учешћа која су јој припала до њене двадесет треће године. Једна од медаља са моје полице која има посебну вредност је медаља са Европског првенства за јуниорке у Вуковару, где сам 2013. године својим поготком у последњој секунди утакмице донела бронзу мојој екипи. Та секунда и тај потез остаће ми заувек урезани у сећању, присећајући се наша саговорница не скрива задовољство. Поред медаље коју је са репрезентацијом Србије освојила у Вуковару, на вишем месту је само она која је круна сваког спортисте, бронзана медаља са Олимпијских игара у Рио де Жанеиру. Било је тешко изборити место у екипи тако квалитетних кошаркашица посебно имајући у виду да сам ја тада била једна од најмлађих играчица и конкуренција на мојој позицији је била велика. Напорним радом током целог лета, успела сам да добијем поверење селекторке и да покажем у Рију све што знам. Драгана наглашава да није довољно стећи поверење, него га и оправдати па је на сваком појединцу из олимпијског тима била велика одговорност. Представљати своју земљу и свој народ пред целим светом је огромна привилегија, част и задовољство. Још увек се најежим када се сетим звука наше химне на Олимпијским играма, наше лавовске борбе и борбе целог тима, незаборавног дружења и несебичног подржавања, додаје кошаркашица. У сну о освајању медаља неизоставно се нађе и чувени излазак на балкон испред Скупштине Србије који је Драгана доживела и и даље осећа то море емоција које обузму свакога ко се нађе пред неколико хиљада навијача и поштовалаца. Имам доста златних медаља али ниједна није сјајнија од олимпијске, са поносом истиче она настављајући причу о још једном подједнако драгом успеху, ангажовању у екипи Сан Антонио Старса у Сједињеним Америчким Државама. Позив за америчку НБА лигу за жене сам примила са великим одушевљењем, срећом несагледивих размера и малом дозом страха. Отићи у Америку и стати раме уз раме са најбољим играчицама света је оно што ме је одувек фасцинирало. Драгана наводи да јој је драго што ће се опробати у игри и на другом континенту. По њеној процени тамо се више цени искуство играча док је код нас битно колико је тактика разрађена, а тренер и тим уиграни и спремни за надмудривање са противником. Овако запажени резултати су последица вредног рада годинама уназад и они су сада моја лична карта.

Четврта четвртина

Када се осврне на своју досадашњу каријеру Драгана је играла у 4 државе, 5 различитих клубова, на Европском првенству, Олимпијским играма, а гази одлучно тек половину треће деценије живота. Не бих могла да издвојим ниједан клуб као посебно драг, сваки од њих је оставио свој печат у мојој каријери и животу и у сваком сам понешто научила. Сваки тим има своју душу и сваки тим дише другачије, то су ствари које се не пореде. У сваком је било нешто посебно што ћу памтити пре свега по пријатељима које сам стекла. О плановима за будућност не размишља, јер како каже ужива у јеку кошаркашке каријере и бавиће се овим спортом све док жеља, снага и успеси буду радили за исти циљ, виши циљ, јер увек може боље. Да је кошарка у фокусу, види се и по овом обављеном разговору, али то је мој начин живота у ком је све у знаку позиције центра на кошаркашком терену и уперено ка кошу. На растанку Драгана је, пре него што је нестала из видокруга негде према Кнез Михаиловој улици, обећала да ће четврта четвртина у самој завршници њене каријере бити допуњена утисцима из Дубаија који тада планира да посети.

Милица Ђурђевић