Интервју са Драганом Станковић
На путу до Рија
Крунисати каријеру медаљом са Олимпијских игара у раним двадесетим годинама много говори о начину живота једног младог спортисте. Драгана Станковић је неко ко је остао доследан својим сновима и ко их је остварио, упркос потешкоћама које су већ у детињству почеле.
Топао мајски дан допринео је стварању гужве на улицама Београда, а Калемегдан је у поподневним часовима и ове недеље био главна атракција за посетиоце и становнике главног града. На самом почетку пешачке стазе баш код тезгица са сувенирима у дугој хаљини цветног дезена пажњу је привлачила висока девојка косе покупљене у реп, са врло мало шминке на лицу, тек толико да њене крупне зелене очи додатно дођу до изражаја. Жуте старке и жути ранчић као и цветни мотиви савршено су се уклапали уз пролећну свежину и зеленило траве и дрвећа. Судећи по висини од 195 центиметара већ из далека би се могло проценити да се иза ове спортске елеганције крије неко коме је терен, дрес и лопта део радног времена, а то је кошаркашица Драгана Станковић уз коју чак и пешачење лаганим темпом има елементе тренинга.
Прва четвртина
Драгана је одрасла у Братунцу, а крајем деведесетих година као четворогодишње дете са мајком и две сестре преселила се у Бијељину. Основну школу завршила сам у Бијељини, где се и јавила моја љубав према кошарци коју сам почела да тренирам када сам схватила да је моја висина захвална за бављење управо овим спортом и да је физичка активност и боравак на терену оно што ме испуњава. Детињство ове кошаркашице било је у знаку борбе, труда и одрицања јер су Драгана и њене сестре често уместо гледања цртаних филмова радиле кућне послове како би помогле мајци која их је сама одгајала. Са свега петнаест година она се осамосталила и са терена поред зграде кренула полако али сигурно путем својих снова. Постепено је моја љубав према тренинзима расла, увидела сам да се добро сналазим на паркету, а то су приметили и тренери Слободе из Новог Града. Прихватила сам њихову понуду и тако започела професионалну каријеру. Било је тешко одвојити се од породице и другара и навићи се на нову средину, али имала сам циљ пред собом и сву потребну подршку најближих тако да ме то подстицало да напредујем. Паралелно са тренинзима Драгана је ишла у Средњу грађевинску школу и трудила се да негује и своју љубав према том занимању, али кошарка је нешто што је превагнуло у глави једне тинејџерке. Већ прве сезоне када сам започела тренирање у Слободи на позицији центра, наступила сам и за јуниорски и за сениорски тим. Са јуниорским тимом освојила сам првенство Босне и Херцеговине, а са сениорским тимом шесто место такође на првенству. Зато слободно могу рећи да сам поносна на своје почетке. У домаћем првенству Слобода је наредне две сезоне завршила као трећепласирана, а Драгана је оба пута проглашена за најкориснију играчицу лиге. Посебно бих истакла 2013. годину када сам као осамнаестогодишњакиња проглашена за најбољу спортисткињу Новог Града, а затим и најбољу кошаркашицу Републике Српске и Босне и Херцеговине. Тачно је да живот професионалног спортисте захтева много одрицања, често ми је било тешко што пропуштам многе битне догађаје, празнике и славља драгих људи, али када вам неко да такво признање за труд и рад, све потешкоће падају у воду.
Друга четвртина
Пролазећи поред кошаркашких терена на Малом Калемегдану Драгана их је носталгично загледала са жељом да се што пре врати утакмицама у Пољској где сада игра у једном од најпознатијих клубова. Од самог почетка каријере ослањала сам се само на своје залагање поштеним радом и трудом и испоставило се да ће то увек неко препознати иако је кошарка тимски спорт. Код кошарке волим пре свега то што има измена у случају лоше игре или умора, пораз и победу дели цела екипа, а заслуге су колективне и у једном и у другом случају, истиче кошаркашица. Од преласка у познате мађарске клубове Шопрон и Печуј, па затим клубове у Турској и Пољској њен сваки дан је подређен обавезама у клубу и сваки сат „испрограмиран“. Она додаје да живот професионалног спортисте није лак јер је неопходно да се 24 сата живи у спортском духу, храни здраво, иде на спавање на време и негује сопствено тело, али оно што толике обавезе изнедре вредно је сваког одрицања, зноја и суза. Волим посао којим се бавим, јер ово је љубав и занимање у једном, ретко који човек може да се похвали да живи од љубави. Али бих додала да сваки слободан дан проводим у кругу породице и пријатеља, углавном се не видимо по неколико месеци па ме се ужеле, а и ја њих. Ова млада спортисткиња између тренинга и утакмица воли да шета или једноставно ужива уз добар филм и шољу омиљеног чаја од камилице. Највише ми недостаје мирис домаће кухиње и пита моје мајке, са осмехом додаје Драгана.
Трећа четвртина
Оно чиме Драгана може да се похвали неки спортисти покушавају да достигну током целе професионалне каријере, а ретки у томе и успеју. Да је спорту подредила целу себе доказ су све медаље, награде и учешћа која су јој припала до њене двадесет треће године. Једна од медаља са моје полице која има посебну вредност је медаља са Европског првенства за јуниорке у Вуковару, где сам 2013. године својим поготком у последњој секунди утакмице донела бронзу мојој екипи. Та секунда и тај потез остаће ми заувек урезани у сећању, присећајући се наша саговорница не скрива задовољство. Поред медаље коју је са репрезентацијом Србије освојила у Вуковару, на вишем месту је само она која је круна сваког спортисте, бронзана медаља са Олимпијских игара у Рио де Жанеиру. Било је тешко изборити место у екипи тако квалитетних кошаркашица посебно имајући у виду да сам ја тада била једна од најмлађих играчица и конкуренција на мојој позицији је била велика. Напорним радом током целог лета, успела сам да добијем поверење селекторке и да покажем у Рију све што знам. Драгана наглашава да није довољно стећи поверење, него га и оправдати па је на сваком појединцу из олимпијског тима била велика одговорност. Представљати своју земљу и свој народ пред целим светом је огромна привилегија, част и задовољство. Још увек се најежим када се сетим звука наше химне на Олимпијским играма, наше лавовске борбе и борбе целог тима, незаборавног дружења и несебичног подржавања, додаје кошаркашица. У сну о освајању медаља неизоставно се нађе и чувени излазак на балкон испред Скупштине Србије који је Драгана доживела и и даље осећа то море емоција које обузму свакога ко се нађе пред неколико хиљада навијача и поштовалаца. Имам доста златних медаља али ниједна није сјајнија од олимпијске, са поносом истиче она настављајући причу о још једном подједнако драгом успеху, ангажовању у екипи Сан Антонио Старса у Сједињеним Америчким Државама. Позив за америчку НБА лигу за жене сам примила са великим одушевљењем, срећом несагледивих размера и малом дозом страха. Отићи у Америку и стати раме уз раме са најбољим играчицама света је оно што ме је одувек фасцинирало. Драгана наводи да јој је драго што ће се опробати у игри и на другом континенту. По њеној процени тамо се више цени искуство играча док је код нас битно колико је тактика разрађена, а тренер и тим уиграни и спремни за надмудривање са противником. Овако запажени резултати су последица вредног рада годинама уназад и они су сада моја лична карта.
Четврта четвртина
Када се осврне на своју досадашњу каријеру Драгана је играла у 4 државе, 5 различитих клубова, на Европском првенству, Олимпијским играма, а гази одлучно тек половину треће деценије живота. Не бих могла да издвојим ниједан клуб као посебно драг, сваки од њих је оставио свој печат у мојој каријери и животу и у сваком сам понешто научила. Сваки тим има своју душу и сваки тим дише другачије, то су ствари које се не пореде. У сваком је било нешто посебно што ћу памтити пре свега по пријатељима које сам стекла. О плановима за будућност не размишља, јер како каже ужива у јеку кошаркашке каријере и бавиће се овим спортом све док жеља, снага и успеси буду радили за исти циљ, виши циљ, јер увек може боље. Да је кошарка у фокусу, види се и по овом обављеном разговору, али то је мој начин живота у ком је све у знаку позиције центра на кошаркашком терену и уперено ка кошу. На растанку Драгана је, пре него што је нестала из видокруга негде према Кнез Михаиловој улици, обећала да ће четврта четвртина у самој завршници њене каријере бити допуњена утисцима из Дубаија који тада планира да посети.
Милица Ђурђевић
Последњи радови
Студентски радови20. јуна 2018.Мундијалска еуфорија
Вести из несвести20. јуна 2018.Адио возови, адио успомене!
Студентски радови14. јуна 2018.Оаза православља и мира у родном крају Вука Караџића
Студентски радови11. јуна 2018.На путу до Рија