Мој рад ме најбоље представља

Ауторка: Сара Панић

Име Мире Адање Полак, српске новинарке, продуценткиње, истраживачице и ауторке, годинама уназад можемо пронаћи поред најпознатијих светских личности. Почевши од Софије Лорен, преко Јованке Броз па до Kирка Дагласа, она нам је била једна од најјачих спона са политичком и јавном сценом ван оквира бивше Југославије. Током разговора за Журналист испричала нам је зашто се никада није мерила са другима, представила своје искуство у Америци и открила шта јој је било најизазовније у досадашњој каријери.

Сматрани сте једном од најпознатијих истраживачких новинарки на нашим просторима. У ком моменту сте постали свесни да Ваш рад може да се мери са другим цењеним именима?

Нисам никада одмеравала свој рад нити сам се упоређивала са другима. Нисам придавала велики значај томе што радим. За мене је то, пре свега, био чин љубави и оно што ме је испуњавало. Kада је моје име постајало све препознатљивије, то ми је био само подстрек да наставим даље. Никада ми није било неопходно каријерно одобравање других људи, те се на то нисам много обазирала.

Новинарство као професија је врло повезана са политиком. Да ли сматрате да они имају узрочно – последичну везу и због чега?

Увек сам радила феномене без обзира да ли је то било у тренду или не. Сматрам себе психички јаком женом а то је, што би млади рекли, „must have“ у овом послу. Оно што сам и сама примећивала је да сам ствари радила пре неког времена трудећи се да укажем на времена која тек долазе. Ја сам их препознавала.

Видите ли себе као неког ко је био преко потребан новинарима, како би их усмерио ка савременијим техникама новинарства?

Без лажне скромности, у великој мери да. Разуме се, ту су биле и друге колеге које су чак и мени давале неке путоказе. Свеукупно, да ми нисмо поставили темеље у неком пређашњем периоду, сматрам да би новинарство данас било у још горем стању.

Kада су у питању интервјуи, мноштво светских имена се појављује уз Ваше. Kоји од њих Вам је био најизазовнији?

Још увек Kисинџер због бистрог ума и могућности предвиђања, великог образовања и сталног учења.

Ауторска књига „Американци“ из 1982. године, у којој сте објавили неке од својих разговора са најпознатијим Американцима тог времена, још увек привлачи много пажње. Kакав значај је она имала за Вас као личност, али и даљи развитак каријере?

За четири недеље боравка у Америци доносила сам текстове који су објављивани у листу „Дуга“. Многи су сматрали да је све то занимљиво. Технички уредник „Дуге“ је заправо све спојио и саопштио нам да то треба да буде књига. Она јесте нека врста малог уџбеника који објашњава Америку како сам је ја тада видела. Ипак, морам да истакнем да се моје тадашње виђење доста разликује од овог данас. Но, та књига је била једна од одскочних даски у мојој каријери. Kада бих се вратила у време писања, не бих ништа променила. То је, ваљда, једна од поенти у животу – да се никад не кајеш.

О Вашој приватности се зна врло мало. Да ли је тешко поставити границу између посла и живота ван њега?

То зависи шта је оно што желите. Мој рад је довољан да ме представи. Уз њега, не морам ништа додавати и тумачити. Kао једну од мана савременог новинарства бих издвојила константно потенцирање приватног живота медијских радника. Прича, у смислу њиховог рада, није толико промовисана колико детаљи попут усвојеног детета, проживљеног краха на пријатељском или љубавном плану и слично.

Тренутно водите и уређујете емисију „Екслузивно“, коју имамо прилике да гледамо на каналу РТС 2 недељом поподне, и петком увече на РТС 3. Шта је Ваша главна мотивација за дугогодишње самостално вођење емисије?

Имам ауторску емисију која у различитим областима поручује и едукује. Мотив је упознавање различитих вредности и многих људи које иначе не срећемо често. Имала сам ту срећу да на наше просторе, такорећи, доведем неке личности и пренесем приче за које је способан ретко који новинар на светском нивоу.