Мириси београдске прошлости

У улици Краља Петра, у броју 75, негде између луксузних бутика високе моде и скупих
ресторана, ушушкана је последња занатска радња за производњу парфема и козметичких
средстава, која верно чува мирисне ноте традиције. Од 23 парфемџијске радње, колико их
је некада било, остала је само та једна, парфимерија „Сава“, која већ скоро седам деценија
успешно одолева притиску времена.

Прича последње занатске парфимерије почиње у време једног другачијег Београда, давне
1941. када су Драгољуб и Лепосава Јованов отворили малу радњу на Топличином венцу.
Тих дана у окупираном Београду клијентеле за помаде и колоњске воде увек је било, па
макар у замену за десет јаја или брашно. Убрзо након национализације, 20. августа ’54.
брачни пар Јованов породични посао сели у локал у стрмој калдрмастој улици у самом
срцу Старог града, а по одласку у пензију, занат су пренели на сина Ненада, садашњег
власника парфимерије, чија се радионица и данас издваја заводљивим шармом и духом
историје. Као подсетник на прошла времена, на једној од полица, међу разноразним
бочицама и фигурицама, поносно стоји избледела фотографија Ненадових родитеља, чија
озбиљна лица и уморни погледи сликовито дочаравају неизвесност и бригу за будућност
посла. „Мај те чувене 1954. године на Калемегдану. Ова слика ми је посебно драга јер је
једина на којој се њих двоје држе за руке“, говори уз осмех Јованов. „Родитељи су се
узајамно звали Дуле, све док се не посвађају. Е онда би се звали пуним именом“.

Са улице су приметна упадљива борда окна, помало улубљена и понегде изрезбарена. У
излогу су поређане шаренолике боце парфема и стаклене кутијице крема за лице, као и
неколико старих фотографија и исечака из новина. Изнад улазних врата великим
позлаћеним словима написано је име локала. „Назив парфимерије има посебну симболику
коју носи у именима очевих дедова. Обојица су се звали Сава и били су успешни трговци“,
објашњава Ненад. Сеновит ентеријер локала је попут чудноватог времеплова који вас води
траговима прошлости, са обрисима музејске поставке. Осим неколико детаља, попут
електричног сата и касе, готово да ништа није мењано од дана када је радња отворена.
Дрвенарија намештаја премазана мрким нијансама, багремове полице на којима су уредно
наслагане пажљиво украшене бочице, стари фотоапарати који одају љубав господина
Јованова према фотографији и археолошке фигурице, ручно прављене од топло ваљаног
месинга и бакра, део су атмосфере у овој скућеној радњици. Иако више не производи
ружеве за усне, Ненад још увек чува машину која их је правила и на којој су и данас
видљиви трагови нијанси разнобојних кармина. „Врела маса изливала се у калупе, а затим
убацивала у футролице које ме одавно коштају више него индустријски произведен
кармин“, шали се Јованов. Своје место у радионици има и стара француска писаћа
машина, коју је Драгољубу продао немачки војник у замену за колоњску воду.
Неупотребљива, али, према Ненадовим речима, једна од највреднијих успомена на оца.
Овде се некада производило и ледено белило, својевремено коришћено за постизање
пожељног бледог тена, али је потражња за тим временом слабила, па је и производња
престала. Господин Јованов, ипак, вредно чува старе амбалаже и алатке коришћене у
прављењу тих производа, не би ли их, када за то дође време, поклонио Етнографском
музеју. На тај начин би бар, како тврди, сачувао сећање на стари занат.

Ова парфимерија није позната само по магији мириса који опијају већ при првом кораку,
већ и по правој малој ризници породичног богатства, необичним стварчицама које
представљају драгуље прошлости. Свака од њих има посебну симболику. Ручно сликане
картонске кутијице за парфеме су њихова производња, скромно урађене, у две боје, још
1950. године. Месингане фигурице су дар рођаке Иванке, која је током деведесетих, због
недостатка посла, почела сама да их прави. „Никада се није доводило у питање да ли се те
фигуре нама допадају или не јер су оне од наше Иванке, што јес јес. Од наше Иванке!“,
говори кроз смех Ненад. Као аматер археолог, пронашао је и пуно занимљивих ствари у
шуту на калемегданским ископинама, од
којих неке датирају чак из римског
периода, те тако чува и једну бочицу
необичних плавичастих шара и луле из
османлијског периода, чији је камиш
могао бити од трске или пилећих костију.
Полице у радњи украшавају и комади
дивљег кестена, које је Ненадова мајка
волела да скупља, па то за њега има
посебну вредност, као и стаклена
фигурица Ајфеловог торња, сувенир из
Париза који му је донео отац. Теглице за
помаде носе име „Доктор Леман“ зато
што су рађене по рецептури истоименог
доктора. „Када би сте производ правили
по нечијем рецепту, тако би се артикал и
назвао“, појашњава господин Јованов.
Али најспецифичнија стварчица коју
власник поседује је пумпица за
показивање мириса. „Метални део се
урони у бочицу и пумпицом се мирис
парфема распршава по кожи. Иначе, баш
тај метални део датира из 1930. године и још увек је у употреби. Стално га поправљамо, не
зато што смо штедљиви“, шали се Ненад, „већ зато што нови не постоји да се купи“. Он
тврди да је, још као дете, уживао да трчкара по радњи уз родитеље и да су најлепше игре
настајале из задатака које би му поверили. „Бочице су биле војници, а затварачи муниција
и ја сам то брзински спајао и јурио да се похвалим родитељима како сам испунио своју
обавезу“, присећа се уз осмех господин Јованов. И данас се у топлини његовог гласа осећа
велика љубав коју има према овом занату. Каже да је најсрећнији када у гласу муштерије
осети радост. „Понекад трговац мора играти и улогу психолога. Неки купци имају
предрасуде према одређеним особама које користе парфем. Каткад је то неподношљива
колегиница са трећег спрата из комерцијале, а вама би баш тај мирис фантастично стајао“,
говори кроз шалу Ненад.

Данас у понуди имају парфеме на точење, који подсећају на старе класике, копије
познатих мирисних нота, од којих муштерије највише траже Шанел 5 и чак тврде да има
пунији мирис од оригинала, као и посебан избор дестилата које Ненад по сопственом
укусу меша, па прави најразличитије парфеме, од оних који имају егзотичан додир, до
оних са слаткастим мирисом у којима су некада уживале београдске даме. Некада купци
желе мирис према себи, а некада према последњем тренду, а Ненада су године искуства
научиле како да на дискретан начин муштерији предложи ону ноту која би јој највише
одговарала. У послератном периоду Драгољуб је парфеме правио по наруџбини, па се и
данас појави понека особа која тражи мирисне ноте налик на оне које су још у то време
направљене. „Мој тата, који је имао изузетан нос, мирисао би празне флаше и правио врло
сличне парфеме. Некада је чак било немогуће осетити разлику. Ја сам тај таленат наследио
од њега, па се трудим да муштеријама удовољим како год умем“, говори Јованов. Посла
данас има мање него током педесетих. Економска ситуација и индустријска производња,
праћена агресивним маркетингом, узела је свој данак. Ненад каже да је новац одавно
престао да игра улогу када је о овом занату реч. Оно што последњег београдског
парфемџију задржава у послу јесте велика љубав, навика и сећање на нека срећнија
времена. „Да је до чисте економске рачунице, одавно би на месту наше парфимерије никао
још један модеран кафић или луксузни бутик“, говори господин Јованов уз осетну тугу у
гласу. Наследника за овај посао нема, његов син је изабрао да се бави фотографијом, а то
Ненада ипак чини посебно радосним. Али зато, када дође време да господин Јованов
напусти породични посао, затвориће се и последња парфемџијска радња у Београду, а
остаће само сећања која бледе и понека празна бочица парфема као подсетник на
некадашње краљевство старих заната.