Студентски радови

Дечак који није желео да одрасте

9. септембар 2019.
Катарина Васић

Некада несташни дечак, Буле је сањарио о вечном детињству и Недођији, где би, попут
Петра Пана, могао заувек да се игра. Пронашао је то у глуми, игри без победника, која му,
како тврди, помаже да остане млад духом.

У Булевару краља Александра, у броју 77, један од великана српске глумачке сцене
Светислав Буле Гонцић громогласно виче на свог саговорника иза затворених врата једне
од канцеларија. Први утисак беше да је глумац узнемирен, а атмосфера суморна, док се
није зачуо познати глас: „Ово је одлично људи, идемо на кратку паузу“. Расправа је,
заправо, само део пробе представе „Пећина“, новине на репертоару Установе културе
„Вук“. Буле не само да је човек на челу те установе, већ и активно учествује у припремању
позоришних комада, усмеравајући младе таленте на борбу за своје место, а почетка
сопствене каријере присећа се кроз смех. „Извукли су ме као клинца из драмске групе
чувеног Бате Миладиновића да бих дебитовао код Бојана Ступице ’69 у Југословенском
драмском у представи „Награда“. Међутим, добро се сећам, мене ту глума уопште није
занимала. Давали су ми неку кифлу да једем и ја сам директно повезао позориште и храну.
Па и надимак Буле сам добио зато што сам био буцко као клинац. И ето, да не беше те
кифле можда не бих данас био овде“, шали се Гонцић.

НЕСТАШЛУК ИЗА КАМЕРЕ
Некада несташни дечак, Буле је сањарио о вечном детињству и Недођији, где би, попут
Петра Пана, могао заувек да се игра. Пронашао је то у глуми, игри без победника, која му,
како тврди, помаже да остане млад духом. Неукротиве природе, још као клинац успешно
је измицао онима који су желели да га преваспитају. Тако је било и код филмског
редитеља Бранка Бауера, чију је пажњу привукао разним лудоријама које је изводио, те
био изабран за улогу у серији „Салаш у Малом Риту“. Данас, четрдесет година од почетка
емитовања серије, Буле се присећа анегдота са снимања. „Бауеров асистент режије јурио је
да ме бије када би се камере угасиле јер сам био прилично несташан. До краја снимања
сам их излудео, али Бауер није одустајао од моје улоге“. Срели су се много касније на
Филмском фестивалу у Пули. „Похвалио сам се да сам дипломирао глуму, а он ме је само
упитао: „Који си ти мали?“. Рекох: „Па Буле… Из Салаша“, а онда ме је Бранко
декласирао питањем: „Па ти се још бавиш тиме?! Еееее!“, говори са осмехом Буле.

„СОЊА ЈЕ МОЈА ЛИЧНА ТРАГЕДИЈА“
На Факултету драмских уметности глуму је дипломирао у класи професора Миње Дедића.
„Била је то изузетно јака група, Лаушевић, Цвијановић, Соња Савић… Миња нас је научио
да и најобичнији животни поступци имају један посебан смисао када их неко гледа. Он је
био једини који ме је навикао на дисциплину“. На пријатељство са Соњом чува најлепше
успомене, али му је тешко да о њој говори у јавности. „Нека моја лична трагедија. Са њом
је нестао и онај Београд који сам некада знао. Познавао сам је од детињства, ми смо
генерација пресечена ратом у најбољим годинама. Изгубила се снага и мотивација. Она је
била специфична особа, интелектуално моћна и врло креативна, али слаба под притиском
једног лошег времена. Захвалан сам што је увек гледала даље и предлагала нове пројекте.
Да није било ње, вероватно не бих ни снимио неке филмове као што је „Шећерна водица“
или „Октоберфест“, говори Гонцић.

„САМО ДА МИ ТРАМВАЈ НЕ ЗАКАЧИ МАНТИЛ“
Код Драгана Кресоја на снимању филма „Октоберфест“ Буле је, како каже, научио шта
значи документарни приступ. „Дивни Кресоја је тражио да се стварно ради и да се човек
потпуно преда емоцијама и то је резултирало једним легендарним филмом као што је
„Октоберфест“. Драган је желео да све изгледа уверљиво, па су шамари пуцали, образи
модрели и трчало се испред правих трамваја у покрету. У једној таквој сцени сам носио
мантил, па сам се молио само да ми га трамвај не закачи и бежао сам као светски
спринтер. У неком тренутку сам пао, али опасности није било јер сам се брзо откотрљао, а
и возач је на време закочио“, присећа се Гонцић.

СУСРЕТ СА МИРОМ ТРАИЛОВИЋ
Својевремено је стидљиво говорио о позоришту, тврдећи да је филмски глумац, а данас
иза себе Буле има велики број позоришних улога. На матичној сцени Атељеа 212 провео је
више од тридесет година. „Сећам се да смо радили комад „Бубњеви у ноћи“ у Београдском
драмском и добио сам позив Муција Драшкића да сутрадан дођем на посао у Атеље. Тада
сам срео Миру Траиловић негде на ходнику, која ми је упутила речи: „Чујем да Ви желите
у Атеље? Само је питање да ли Атеље жели Вас!“, препричава кроз смех Буле.

„НЕКИ ТО ВОЛЕ ВРУЋЕ“
Гонцић већ годинама игра у популарном мјузиклу „Неки то воле вруће“, најдуговечнијој
представи на репертоару Позоришта на Теразијама. Магија на даскама музичког театра ни
после толико година не престаје да изазива осмех публике. „Био је то велики изазов за
мене, разумети женске мотиве и не поломити се на високим потпетицама“, шали се Буле.
„Соја Јовановић је заиста одрадила фантастичан посао, што показује и чињеница да се
комад још увек игра, а представе се обично распадну после неког времена“. Буле се
опробао и у римејку серије „На слово, на слово“ која му је посебно драга, јер је одрастао
уз чувеног Мићу Татића. „Сећам се да сам се будио рано да не бих пропустио цртаће и
Мићу и Аћима. Давне ’66 добио сам једну разгледницу на којој је њихова слика, а позади
је писало: „Булету да научи да чита и пише“. То и данас поносно чувам. Био сам ван себе
када су ме звали да играм у римејку“, говори радосно Буле.

ПОЗОРИШТЕ У КУЋИ
Дом Гонцића је права мала породична радионица. Супруга Гордана је драматург, а старија
кћерка Исидора позоришни режисер, док млађа кћер Александра свој талентат усмерава
на соло певање. „Ја бих то назвао позориштем у кући“, смеје се Буле. „Супруга и ја смо
радили заједно, али не пуно пута. Једном смо у режији Југа Радивојевића са Иваном
Илићем поставили мјузикл „Спусти се на земљу“ и та сарадња је била врло забавна“. У
селу Милива код Деспотовца налази се кућа која је наслеђе Булетове супруге, а која је за
брачни пар Гонцић и њихове две кћерке симбол породичне идиле и мале оазе мира. Тамо
одлазе, како каже, да побегну од брзог живота у престоници. „Лета топла, лубеница се
хлади… Божанствено!“