Линч историје уз подршку државе и друштва

Многи покушавају да сећање на антифашистичку борбу систематски избришу из историје и свести људи, а херојску борбу народа на овом простору прекроје по четничко-националистичком обрасцу

Дуж младеновачке улице краља Александра (Обреновића) поређане су Главна пошта, гимназија, једна основна школа и градска пијаца. Многи житељи ове шумадијске вароши и даље је називају „Милосава Влајића“, по народном хероју из овог краја, потпуно ненавикнути на нови назив из фебруара прошле године. Комисија за називе улица општине Младеновац , чини се, крајње безобзирно и неспретно наденула јој је ново, те уместо натписа са именом истакнутог локалног партизана који је погинуо у самој близини, предност добија несумњиво познатија историјска личност, иако доста проблематичног лика и дела, са којом не може да се нађе додирна тачка и која је живела у време када је ово место имало нешто више од хиљаду становника.

На овако баналне, али и много озбиљније примере покушаја да се маргинализује борба антифашиста у Другом светском рату можемо наићи на сваком кораку. Овај феномен је почео да се развија крајем осамдесетих година двадесетог века, када су овдашњи политички моћници у жељи да створе својеврстан национални дух започели отклон од комунистичке прошлости, неоправдано изједначавајући комунизам и антифашизам.

Уџбеници историје су такође поклекли пред овом појавом, преплављени подацима о два равноправна покрета отпора, али је сама идеја антифашизма скрајнута. Од екстремне ситуације у којој је већина образовних и културних институција, улица, булевара и разних грађевина носила имена „синова револуције“ и људи који су погинули у борби за ослобођење земље, отишло се у крајност – жеље да се закопа и промени добар део историје овог народа. 

Како каже историчар Љубан Младеновић, „то је проблем који је створен доминацијом ревизионистичке историјске школе код нас, а чији садржај подилази у том тренутку владајућем политичком естаблишменту“.

„Политика је директно та која одређује на који ће се начин говорити о Милану Недићу, партизанима, четницима, Другом светком рату… У нашој дивљој балканској транзицији тзв. српска конзервативна грађанска опција тражи некакво национално помирење. Разлог траже у томе што је Европска унија, у коју ни сами не верују, 1996. донела декларацију у којој се изједначавају сви тоталитарни режими, тако да је стављен знак једнакости између свих тоталитарних режима – нацистичког, фашистичког, стаљинистичког, комунистичког, што се захваљујући неспособним политичарима злоупотребило. Овде су најпре и званично изједначени партизани и четници, што је, са историјског критичког становишта, неприхватљиво. Немогућношћу да четничком одреду припишу неке посебне заслуге, свесно ниподаштавају успехе народно-ослободилачке борбе уопште. Као да је окупатор сам отишао натраг, у Немачку или Италију, у зависности од подручја“, истиче Младеновић.

Са друге стране, Живота Марчетић из Равногорског покрета истиче да је током педесет година доктрина о херојском партизанском покрету митологизована до те мере да су људи одбили да стварно поверују у њу.

„Пола века се људима сервира прича о безгрешним комунистима који се боре против фашиста и сирових, примитивних четника који сарађују са окупатором. Ми не желимо да ту борбу оспоравамо, донекле је било, али узмимо пример Београда у периоду 1941-1944. У Београду се нормално живело, радила су позоришта, око 5000 радника је запослено у немачким фабрикама, отворено је много адвокатских канцеларија, студенти из угледних породица су одлазили на студије у Немачку. Скоро сви представници научне, културне, црквене и универзитетске елите су потписали тзв. „Апел српском народу“. Хоћу да кажем да су постојале групице које су водиле герилску борбу, али да без помоћи савезника никад не би дошло до ослобођења. Ми кривимо комунисте искључиво због тога што су те борбе искористили у револуционарне сврхе, и сваког противника те идеје згазили, посебно у годинама након рата.“, напомиње Марчетић.

Апел српском народу је документ објављен у листу „Ново време“ 13. августа 1941. године у коме је јавно осуђен комунистички устанак у окупираној Србији и народ позван на поштовање окупаторског реда и мира. Аутор Апела био је Велибор Јонић, министар просвете у Комесарској управи Милана Аћимовића.

Идеју за писање Апела дали су Немци, и то одмах по избијању устанка, крајем јула 1941. године. Они су тиме желели да се у јавности створи утисак да је српска интелигенција против устанка. Текст Апела написало је Министарство просвете у Комесарској управи, на челу са Велиборм Јонићем и његовим замеником Владимиром Велмар Јанковићем. У Апелу се српски народ позивао да се „свим снагама залаже за ред и мир, јер се само на тај начин може успешно остварити национална обнова отаџбине“.

Апел је потписало укупно 411 личности, међу њима и многи сарадници окупатора, пронемачки и профашистички оријентсани политичари и епископи СПЦ-а.

Упркос свим притисцима, многе јавне личности су одбиле да потпишу Апел, а најпознаији међу њима су били – Иво АндрићМилош ЂурићИсидора СекулићМиливоје Костић и др.

Са овим је сагласан и бивши борац четничког покрета Миломир Бранковић из села Велика Крсна, који каже како је после толико година схватио да је борба била узалудна.

„Због неких много ситнијих интереса од заједничке слободе дошло до поделе међу антифашистима. Нису ни сви партизани били комунисти, ни сви четници монархисти, макар у почетку. Данас их је најлакше изједначити, јер је тако најмање болно. Срби никад не смеју отварати српско-српске ране, то се мора заборавити и сахранити за сва времена. Други светски рат је пример наше националне срамоте – кад је брат убијао брата због идеологије. Ако га се сећамо, то мора бити само пример како не смемо. Нека мртви почивају, јер их је смрт измирила“, истиче Бранковић. 

Припадник Космајског народно-ослободилачког партизанског покрета, а касније мајор ЈНА, Сретен Вићовац, каже да му ревизија историје тешко пада. Он додаје да се борба партизана заборавља јер нико од ње више не може „профитирати“, макар у домаћим оквирима.

„Чињеница је да Србија има снажну антифашистичку прошлост и да је дала највећи број бораца у односу на укупан број становника, а тај податак се недовољно истиче, иако су партизани у највећој мери били Срби. Нико нема право да заборави и ниподаштава борбу преко 300 000 бораца који су дали живот за слободу. Ако ништа друго, могли би макар да Дан устанка против фашизма и Дан победе буду нешто помпезније прослављени, ако већ нема националних пензија и других привилегија за ветеране НОБ-а“, огорчен је Вићовац.

Разлог институционализованог гурања под тепих антифашистичке борбе не представља толико организовани план десничара, већ српска држава нема потребу да доказује своју верност борби против фашизма као неке друге, сматра Светислав Буњевчевић из Центра за историју, демократију и помирење Факултета за европске правно-политичке студије.

Он истиче да поједине земље, попут Италије, Хрватске или Бугарске, које су чак биле део и сила осовине,  имају проблем са својом антифашистичком легитимацијом. „Хрватски политичари често истичу борбу против окупатора, која је постојала, мада не у истој мери као у Србији, баш из разлога да се њиховој данашњој држави не би приписивао континуитет са НДХ. У Србији тај проблем не постоји, па се ни не обраћа посебна пажња на богату ратну историју тог времена“, објашњава Буњевчевић.

Социолог Славица Гођиров каже да друштво незрело за демократију од 2000. године „гута“ причу о потпуно црној комунистичкој прошлости и објашњава да је српски политички плурализам настао на антикомунизму, а нове власти су у исту категорију сврставале Милошевића, Тита, комунисте, партизане, а ради се о потпуно различитим стварима.

„Дакле, комунизам је идентификован са антифашизмом, те је требало доказати да су партизани били авантуристи који су желели власт, а да су прави победници неки други људи. Зато се провлачи прича да су хероји у ствари Милан Недић, Димитрије Љотић, Дража Михаиловић и други, а њима се приписује рационалност, хладнокрвност, вера у православље и неукаљани патриотизам“, каже Гођирова.

Према њеним речима, дошло се до тога да први пут један шеф државе одаје пошту ђацима стрељаним у Крагујевцу тек 2008. године. „Фашизам и данас живи, иако се многи труде да га сакрију, а да су кризна времена најбоља за његово развијање, јер се сво социјално незадовољство интегрише у мржњу према другима“, закључује Гођирова.

Србија се не сећа својих бораца, тј. „труди“ се да их заборави. Више се не обележава 7. јул као Дан устанка, као ни 27. јануар – Дан жртава холокауста. Када је слављена шездесетогодишњица искрцавања у Нормандији, Србија није делегирала своје ветеране, а поводом Дана победе 2005. српске борце је одликовала Русија, кад већ није матична држава.

Петооктобарска демократска власт је поставила и борбу Југословенске војске у отаџбини у нови контекст, лишивши их епитета издајника којим су жигосани до пре двадесетак година. Али је, чини се, крајње неоправдано бачена на ђубриште историје народноослободилачка борба српског народа. Владајућа структура, зарад тренутног смиривања страсти, те подилажења национализму и шовинизму, пропагира погрешан систем вредности и деградирајући правац у коме иду држава и друштво. 

Цена тога може да буде превисока. 

Стеван Влајић

Грујица Андрић