Лепоте југа – Врање

Богата историја креирала је врањански мелос и карактер овдашњих људи, који знају да се веселе, али и пате. То је врела јужњачка крв, као што је врела и вода коју пију у својој бањи.“

Ово није обична прича о Врању, а ни обична прича испричана из угла једног Врањанца. Ово је прича о Курду из Сирије, Осману Мустафи и његовој љубави према ‟врелој јужњачкој крви‟.
Љубав према овом граду, почела је пре 3 године када је лутајући ка срећи и изгубљеним сновима, на том путу срео два небо плава ока, једне врањанске глумице.

Састали смо се на капији куће Боре Станковића, јер одакле почети ако не од некога у чијим књигама можете препознати сваки камен старе калдрме која краси овај град.
‟Када сам научио српски, прво што су ми дали да читам биле су књиге овог великог писца. Интересантна  чињеница је да курдски и српски језик имају преко 800 заједничких речи, а Бора их у својим књигама чини ми се све користи.“
Кућа је реновирана током прошле године. Двориште је уређено, поправљени су прозори, кров. За Османа је интересантно колико се цени један писац из тако малог града и зна све о томе. ‟Господин Станковић је живео са баком. Као и сви ми, у потрази за срећом и образовањем, после смрти баке продао је кућу и отишао за Београд. Након његове смрти, општина је поклонила кућу својим грађанима као као музеј и простор оплеменила стварима из тог периода. И баки су одали почаст, па се данас улица у којој се налази њихова кућа зобе Бака Златина улица.“

По изласку срећемо човека који одржава простор, Осман се на његову причу грохотом смеје и отпоздравља га.
‟Ово је ситуација у којој ништа не разумем. Иако знам српски језик, још се нисам изборио са овим врањанским. Али знам да је осмех лек и увек добар одговор. Људи су овде много духовити и циљ им је да насмеју сваког.“

Кућа Боре Станковића се налази у склопу Народног музеја, па је логично то наша следећа станица. Музеј се налази у згради салемлука Пашиног конака саграђеној 1765. године и поседује преко 30000 музејских експоната. Из етнолошке збирке изложени су експонати који осликавају Врање крајем 19. и почетком 20. века.
‟Свако ко жели да упозна неки народ, најбоље ће га упознати кроз традицију, културу и вредности које чува. Улазница је 100 динара и чак и да вас нешто не занима, обогатиће вас а коштаће мање него кафа‟, наставља Осман своју причу и једна од сличности у овом тренутку је што смо обоје одушевљени једнако, а њему није први пут.

У шетњи ми обећава да ме води на једно предивно место, не због његове специфичности и сјаја већ због приче која стоји иза тог места. Бели мост или Мост љубави је популарно место са разгледница. На око урушена грађевина, додатно оскрнављена лошим графитима.
Док прилазимо , Осман има неку озбиљност на лицу и објашњава ми да поштује несрећне љубави, јер зна да су искрене.
Легенда каже да је мост подигла мајка Туркиње Ајше као спомен несрећне љубави њене ћерке и српског пастира Стојана.
‟Ајша је била ћерка Селим – бега. Отац јој је бранио да се креће и углавном је време проводила у кући. Са прозора њене собе, поглед се пружао само до обале Врањске реке. Туда је често пролазио Стојан, чувајући овце. Љубав их је спојила и ништа више могло да спречи двоје младих да се воле. Када је њен отац сазнао за то, убио је Стојана, а Ајша је од туге одузела себи живот.“
Данас је та прича само културно наслеђе које се преноси са колена на колено. Не постоји никакво споемен обележје, нико не води рачуна, а Осман верује да ће се људи и општина више потрудити и дати овом месту вредност какву заслужује.

Одавде, узводно на педесетак метара од моста, налази се Крстаста џамија. Не , немојте одмах стварати предрасуде. То је локални врањански назив за Цркву Свете Петке, јер ни локалци не знају како се црква зове. Осману је тешко да изговори реч ‟крстаста‟, па је можда једини у Врању данас који ово место зове црква.
‟Сматра се да је црква саграђена још у раном средњом веку. Турци су је касније порушили и направили џамију. Ипак, градња минарета за џамију није ишла лако. Све што би преко дана саградили ноћу би се само срушило. Зато су Турци одлучили да у зид минарета утисну крст, и од тада се ништа више није рушило.“
Данас је ово једна од најмањих цркава у Србији, а званично је постала црква када се Врање 19. века ослободило од Турака.

На путу до кафане која је наше последње одредиште, имамо још једну станицу. Нажалост, још једно од места које је запуштено од стране градских власти, затворено и обрасло коровом – турски хамам.
‟Хамам је курдска реч коју су Турци касније преузели. Екстеријер овог места ме увек подсећа на мој град Алепо. Већина кућа и дворишта је имало овај оријентални градње и зидове боје печене цигле. Када ми све то недостаје, свратим овде, зажмурим и чујем звуке из дворишта комшије Мухамеда уз које сам се будио свако јутро.“
И као сваки добар домаћин, не дозвољава ми да се растанемо, а да не пробам неке од домаћих специјалитета.
Осман је уз културу овог народа и њихово гостопримство прихватио све, па и храну.
Улазимо у најстарију кафану у овом граду, симболичног назива ‟Механа‟.
Дочекује нас симпатична и ведра конобарица Мица.
‟Куде си бе Осман, чим наше девојче нема, ти одма’ водиш неко друго.“
Када смо јој објаснили зашто сам овде и да повод моје посете није само Осман него и врањанска прича, њеном одушевљењу није било краја.
‟С’к ће Мица да јави газди да кућа неће да пропадне због један ручак.“
Као специјалитет на газдин рачун, добили смо самсу.
Самса је празна прита преливена киселим млеком и белим луком, старо јело чији се рецепт генерацијама преноси и да бисте добили рецепт постоје два услова: један је да сте из Врања, а други је да сте Осман.
Иако је самса сама по себи довољна, газда нам је обезбедио белу чорбу, роштиљ и колаче. Све спремљено по домаћој рецептури са доста зачина, јер како нам је Мица објаснила – врела крв не настаје сама.
Уз добру храну, чашицу разговора и добру домаћу ракију, Осман и ја испратисмо овај дан. На радију, као да је неко поручио или је можда и Мица разумела да баш то још фали овој причи почела је песма Станише Стошића: ‟Волела ме једна Врањанка, младост ми је код ње остала…Нит је Софка, нит је Коштана, већ најлепша Лела, Јелена…“