На сцени Народног позоришта глумица Нела Михаиловић „лечиће вас лепом речју са сцене“ у комадима: Мали брачни злочини, Књига друга, Родољупци, Женски оркестар…Њену глумачку особеност потврђују и улоге у популарним телевизијским серијама: Стижу долари, Рањени орао, Непобедиво срце, Равна гора, Цват липе на Балкану и другим. У њене руке отишло је једно од најпрестижнијих глумачких признања – награда „Царица Теодора“ на Филмским сусретима у Нишу 2013. године за најбољу женску улогу, улогу мајке Стане у филму ,,Лед“. Док се тога са задовољством присећа, седи у глумачкој гардероби на другом спрату Народног позоришта и са загонетним смешком каже да ћемо је на платну гледати и у филму ,,Врати се, Зоне“.
ТЕТКЕ СУ МОЈА ГЛУМАЧКА СУДБИНА
Почетком следеће године очекује нас премијерно биоскопско извођење филма „Врати се Зоне“ у режији Југа Радивојевића. „Ја играм једну од оних чувених тетака из Зоне Замфирове. Лепо је све то Југ осмислио, а и инспиративно је. Сви се, у ствари, питамо шта се са Зоне десило после њене удаје. Филм је о том делу њихове животне приче.“ У овом, али и у другим глумачким подухватима Нела се успешно остварује у улози тетке. „Тако је кренуло. Сад је у овим годинама и нормално да играм тетке, али те 2003. године кад сам кренула интензивније да се појављујем на телевизији у серији „Стижу долари“ била сам врло млада, а почела сам да играм мајке и тетке неким одраслим девојкама.” Због тих улога добија лепе и пријатне коментаре док шета улицама Београда и по целој Србији. „Мени људи прилазе увек са идентичном реченицом: јао, што сте ви млади и лепи; вођени мојим изгледом и годинама у серији. Тако да, ако ни због чега другог, ја због ових дивних комплимената и даље играм тетке. Једном приликом сам рекла: ја бих вас само молила да ми не дајете бабе, прескочићемо бабе, ајде одмах да одиграм деду. То би за мене био озбиљан глумачки изазов.“
МИЛЕНКО ЗАБЛАЋАНСКИ ЖИВИ КРОЗ СВОГ СИНА
У сећању телевизијске публике је темпераментна и енергична Живана из серије ,,Стижу долари“. У овој улози Нела је супруга Неше Љутића чији лик је тумачио сада покојни глумац Миленко Заблаћански. Нели је „и после толико година“ тешко да прича о њему. „Миленко је заслужан што сам ја добила ту улогу. Он ми је помогао на аудицији. Већ се знало да он игра Нешу Љутића и тражили су му жену. Он се јако потрудио. Знао је сценарио, а ја сам добила лист папира са само једном сценом. Испричао ми је о чему се ради и какав је мој лик, безброј пута је прошао са мном текст. Одрадили смо ту аудицију и одмах после тога је решено да сам то ја.“ Глумачки пар године (2006.) је током снимања врло бурно сарађивао. „Било је свега ту. Било је љутње, било је нашег међусобног неразумевања које је произашло из наших глумачким темперамената.“ Ипак, све је то остало само у сенци великог пријатељства које се касније наставило. „Ми смо постали и породични пријатељи. А онда се десило то што се десило. Ја га просто никад нећу прежалити. Лепо је што је његов син завршио глуму и што Миленко живи и кроз серије и кроз све нас који га се сећамо, али највише кроз свог сина.“
„ЛЕД“ У НЕЛИНОМ ЖИВОТУ
Прву главну филмску улогу дуго је, али мирно чекала. Коначно, то је била улога мајке Стане у филму Лед у режији Јелене Бајић Јочић. „Много сам научила кроз тај филм. А круна свега је сарадња са Батом Живојиновићем. Стати у кадар са таквим глумцем је била велика част за мене.“ За ову улогу на платну Нела Михаиловић је освојила међународну награду. „На том филмском фестивалу у Грчкој је било око осамдесет филмова. Када су ми јавили да сам добила награду за најбољу женску улогу сматрала сам то, заиста, великим успехом.“ Вођена ставом да успеха нема без посвећености она открива како је успела да се у потпуности посвети овом филму који се снимао два месеца у Крагујевцу. „Нисам могла оставити децу пошто су тад била врло мала. Зато је мој услов био да са мном морају ићи деца. Поред њих, са мном је пошла и моја мама. То су за мене били савршени услови јер нисам била растрзана између Крагујевца и Београда. Оне су свакодневно биле присутне, знала сам да су збринуте и то је мени дало огроман простор да се апсолутно посветим филму.“
ЖИВОТНИ ШАБЛОН
Породицу никада није занемарија због каријере. Зато је за њу најлепши животни шаблон ,,онај који живи“ са ћеркама Мартом и Петром и супругом Владимиром Петричевићем. ,,Имам здраву породицу а то је темељ свега доброг у мом животу. Бавим се послом који волим и од њега живим и то сматрам великом привилегијом. Ја се осећам задовољно и у једном и у другом сегменту живота. Из мог угла, јако је важно имати породицу и живети од посла који волиш“.
НАГРАДА ,,ЦАРИЦА ТЕОДОРА“
Филм Лед јој је донео и награду „Царица Теодора“ на Филмским сусретима у Нишу 2013. године. „Била сам пресрећна. Пре свега, зато што је то највећа глумачка филмска награда код нас и зато што жири увек чине моје колеге. Оно што је било круна свега је када сам те 2013. године од стране публике добила признање глумице фестивала.“ Нела доживљава награде као потврду уложеног труда и жеље да да свој максимум. „Када их тако посматрам врло су лепе. Међутим, врло брзо те награде заврше на некој полици у мом стану и скупљају прашину. И то тако и треба да буде.“
„МАЛИ БРАЧНИ ЗЛОЧИНИ“ У ПРАВОМ ТРЕНУТКУ
Као стална чланица, у Народном позоришту игра више од двадесет година. Први пут на сцени била је Катарина у представи Укроћена горопад. Најдражи позоришни комад јој је представа ,,Мали брачни злочини“ која је премијеру доживела 2011. године. „Десила се у правом тренутку. Ја сам тада пунила четрдесет година и била сам у браку већ петнаест. А представа ,,Мали брачни злочини“ говори о брачном пару који су петнаест година у браку.“ Представу је режирао Филип Гринвалд, а писац текста је Ерих Шмит. Шмит је гледао овај комад и рекао да је то најбоља представа тог текста. На то је Нела посебно поносна. „Често је доживљавам као најбољи глумачки тренинг. А то глумцима нама треба. Треба да имате велику километражу на тим даскама које живот значе да би напредовали и трајали.“ Лиз и Жил у Малим брачним злочинима су брачни партнери, а Нела Михаиловић и Борис Пинговић најбољи пријатељи и класне колеге. Магичну класу професора Владимира Јефтовића чинили су још и Наташа Нинковић, Војин Ћетковић, Сергеј Трифуновић и други. „Класа је специфична по томе што смо сви били из провинције, не из Београда али и јединствена јер је важила за једну од најбољих икада на Академији. Били смо сви јако даровити. Зато нас и памте већ двадесет година. А оно што ми као глумци појединачно имамо иза себе најбоље доказује ове моје речи“.
ЛЕЧЕЊЕ СА СЦЕНЕ
„Још од малена сам знала да ћу се бавити глумом“ – није реченица коју ћете чути од Неле Михаиловић. Она је чак две године била на медицини, у жељи да постане дечији лекар, а онда је схватила да то није за њу. „Могла сам да учим те огромне књижурине, али мирис болнице нисам могла да поднесем. Моја природа не би издржала стални сусрет са болесним људима. Одговорност тог посла је огромна, а ја сам у једном тренутку помислила да за то нећу имати снаге.“ А када је напустила медицину у једном дану је одлучила да жели да подстане глумица. „Зашто? Како? Ја не знам. Једноставно сам схватила да људе морам лечити некако другачије. Тада сам одлучила да их лечим лепом речју са сцене.
