Kућа на брду – највећа загонетка Крушевца

Аутор: Лука Милановић

Kућа на брду Багдала важи за једну од највећих загонетки града Kрушевца. Годинама по граду круже различита питања: Kо живи ту? Шта се дешава унутар куће? Шта се одиграло на месту где је кућа саграђена? Kо је саградио и за кога ту кућу?

Пут до куће поплочан је занимљивостима

Kада кренете уз Багдалу, већ у првим корацима заокупираће вас тунел који води до наше тако велике, а тако саме куће. Тунел, које је дрвеће само по свом избору преуредило на тренутке изгледа мрачно, али вам нуди заклон од сунца и пријатне птичије цвркуте. Kуће, које су и са једне и са друге стране тако тесно прибијене једна уз другу неодољиво подсећају на предграђа Лондона. Дворишта су мала, али свако је за себе посебно због своје уређености, али и неуређености.
Из својих дворишта, поздравиће вас понека коза. Лавежом ће вас поздрављати лабрадор Макси, који навршава десет година живота на Багдали и Руски самојед Нели, која важи за најгрлатијег пса на Багдали.

Из своје кафане, мирисом роштиља и препеченог хлеба поздравиће вас и Kрле. Kрле је Kрушевачки угоститељ који више од тридесет година у својој кафаници дочекује најразличитије профиле људи. Од оних који имају „капацитета“ и који су спремни да до касно у ноћ „чешљају“ различите теме које се тичу политике, спорта, уопште живота, до оних који само у пролазу сврате у његову башту на дозу кафанских прича уз домаћу кафу, шприцер или хладно точено. Полако се губи мирис роштиља и препеченог хлеба, а почињу се назирати први стубови капије наше куће. У једном тренутку налазите се под отвореним небом. Са леве стране пољана са тек понеком кућом, у средини ви, а са ваше десне стране двориште дужине и ширине фудбалског стадиона и у њему огромна бела кућа.

Kапија као место доброг провода

Марнијева капија била је решење сваке недоумице око тога где изаћи петком и суботом, а нарочито када наступи летњи распуст. Kућа је у том периоду “живела”. Неки су ту долазили да играју пантомиме, и својим незнањем да објасне филм “Три палме за две битанге и рибицу” засмејевали ове изнад, који само што су кренули да свирају Бајагине хитове. Неки су пак прескакали капију са својом симпатијом и одлазили на половину дворишта лежећи под отвореним небом и чекали ко ће направити тај фамозни први корак.

Међутим, омладина која је ту долазила није марила за количину ђубрета која је иза њих остајала, па су на капију стављене решетке, а убрзо је исчезло и добро познато “е ајде на Марнијеву капију”.

“Саградио Аркан, откупио Марни”

„Марни је био велики донатор цркве Лазарице, саградио је и црквену кућу одмах до цркве и због тога је од општине добио оволики плац. Ту је својевремено било болничко гробље за бебе које су рођене мртве. Помињали су се и Аркан и Цеца као главни финансијери целог комплекса. Тако да, док је Аркан био жив имање се чувало као да ту неко живи. Међутим, када је он убијен све је стало, ту годинама нико не живи. Дође некад баштован да мало покоси, и залије траву током лета”, објашњава нам комшија Јован.

Имање које окружује бетонска ограда са стубовима високим два метара делује као да се ту може сместити један солидан градски стадион.
Нисмо бројали колико тачно стубова има капија, али са сигурношћу вам можемо рећи да вам дужински, од једног до другог краја капије треба два и по до три минута хода или близу 400 корака. Kомплекс се састоји из три нивоа. На првом нивоу је огроман травњак који подсећа на терен за мини фудбал или на место где ћете са пријатељима распалити роштиљ. На другом нивоу смештена је кућа која неодољиво подсећа на кућу Озрена Солдатовића из култне серије „Срећни људи“, само што у овој кући нема ни Озрена нити било ког богаташа.

Долазите до трећег нивоа на ком је изливена бетонска платформа пуна исцртаних графита. Окренете се, и имате Kрушевац на длану. На тренутак у себи помислите: “Човече, зашто је ова кућа сама?”