Корона изазов за опстанак азила за псе

Ауторка: Лена Недељковић

Пролеће је дошло, а осим белих рада и маслачака по Београду ничу и гомилице отрова за псе. Поново се открива очима јавности проблем намножавања паса луталица, тако да све чешће прочитамо вести да је у неком делу града неки појединац одлучио да тај проблем реши тако што ће бацити отров. Без улажења у дубљу етичку и психолошку анализу таквих поступака, јасно је да то не само да није хумано према тим бићима, већ је опасно и за људе и за децу које наводно желе да сачувају и због чије безбедности то раде.

Kао и са многим другим стварима, превенција је најбоља заштита, а у овом случају то би била стерилизација и кастрација – како луталица тако и власничких паса. Нажалост, људи често избегавају ове процедуре а главни разлог је цена тих захвата – код приватних ветеринара се креће од 5.000 до 20.000 динара у зависности од величине пса. Добра ствар је што град Београд већ скоро 20 година има стратегију за решавање овог проблема. Лоша ствар је што за ту стратегију јако мало људи зна. Стратегија је – стерилизација луталица и власничких паса како би се спречило њихово размножавање, чиповање и вакцинација, и укидање еутаназије. А за грађане најбитнији део те стратегије јесте могућност стерилизације пса преко ЈKП-а „Ветерина Београд“ за 200 динара.

Људи почињу полако да занемарују своје обавезе према својој околини и свом животном простору, некако сви почињу да се ослањају на то да ће неко други чији је то посао све обавити. А када се ради о псима луталицама, ко су ти други? Азил за напуштене псе и мачке у Раковици је једно од места где се може пронаћи одговор на то питање.

Задовољна и добро збринута заједница

Због разних стравичних прича о стању у азилима припремила сам се за најгоре. Ово прихватилиште се налази поред магистралног пута у Реснику, али нема никаквог знака и тешко га је наћи. На њиховом сајту наведена је адреса која због саме локације није довољно прецизна. Међутим, од самог улаза на ком се налази рампа низали су се позитивни утисци. Не може се ући без легитимисања од стране чувара, који даље упућује и даје потребне информације.

У оквиру зграде овог прихватилишта су преоперативни и постоперативни блокови, амбуланта, операциона сала, лабораторија, апотека, боксеви за псе, просторије за припрему хране и едукациони центар. У свакој просторији се види додир топлине и интеракције са људима који су долазили. По зидовима су окачени дечији цртежи, дипломе, фотографије, честитке, поруке.

Међутим, самим зидовима као и таваницама и подовима је потребно озбиљно реновирање. Опрема и прибор за обављање интервенција су задовољавајући, али немају адекватно грејање, телефоне, као ни адекватан намештај у чекаоници и канцеларији. Греју се кварцном грејалицом, а столови и столице подсећају на школске клупе.

Са спољне стране зграде су боксеви за агресивне псе који су одвојени од осталих, као и за псе који се опорављају од операције. А насупрот њима се налази огромно двориште попуњено бетонским кућицама прекривеним песком са заравњеним крововима на којима углавном проводе време. Био је сунчан дан тако да је већина паса лежала на крововима и одавали су утисак заиста задовољне и добро збринуте заједнице.

Само у овом прихватилишту има око 1200 паса! И сви су стерилисани, чиповани, и потпуно збринути, све их шишају, шетају, хране и чисте им простор у ком живе. Иако је то огроман посао, а запослених је свеукупно 200, они то обављају веома хитро и организовано. А не само да они обављају све то, већ и познају сваког пса и његове потребе, имају леп однос са сваким од њих. Тачно су проценили који пас је какав, раздвојили су агресивне од осталих, штенце од одраслих, повређене и старе од младих… Док им чисте кавезе и дају храну, музика иде у позадини, пси машу реповима и види се да су срећни. Kо зна кроз шта су све прошли и коначно су дошли негде где не морају да стрепе од људске руке. Око ногу ми се врзма мали црни пас али сваки пут када испружим руку он побегне – свако од запослених који прође га познаје, кажу да га је вероватно неки власник малтретирао и зато је сада преплашен. А таква је прича скоро сваког од ових паса.
Професионализам, саосећање и одговорност
Атмосфера је професионална али се види да су претрпани обавезама – једна од докторки чим заврши операцију и изађе из сале, улази у канцеларију где се јавља на телефон и даје информације, затим излази и у пријемној амбуланти уводи нове псе, а успут решава и све додатне проблеме са којима се можда неко суочава. За тих 20 минута колико сам била тамо ушао је човек коме је пас украден и пита да ли је можда ту, међутим у последњих пар дана доведена је само керуша са младунцима која није његова. Те младунце ће такође они хранити на флашицу, пружити им не само помоћ да преживе већ и емпатију свесни да су они вероватно једини људи од којих ће ти намучени пси то и добити. По односу према раду види се да овде раде озбиљни и стручни доктори ветеринарске медицине, ветеринарски техничари и зоохигијеничари.

Kада се пас доведе на стерилизацију прво га прегледа ветеринар и одређује да ли је пас здрав и спреман за операцију – уколико није упућује се за азил у Овчи намењен за болесне псе. Уколико је пас здрав ветеринар утврђује да ли је агресиван, ако јесте одваја га осталих паса у засебни бокс, а ако није наставља се са дресуром пса јер му то повећава шансе да га неко удоми. Након свега тога мора да се одлучи да ли ће остати у азилу или особа која га је довела жели да га удоми, а у том случају пас добија и свој пасош и чипован је на име свог удомитеља.

Уколико пас остаје у азилу стерилизација је бесплатна, а у случају да онај ко га је довео жели да га удоми неопходно је само да се плати такса од 200 динара.
ЈKП „Ветерина Београд“ често организује и бесплатне акције стерилизације напуштених паса које доприносе смањењу њихове популације и подижу свест о одговорном власништву – а како би грађанима то додатно приближили организују их у сарадњи са градским општинама.

Због корона вируса посете су ограничене само на заказане и на хитне случајеве, али повремено може да се дође и да се обиђе азил уколико неко пожели да удоми пса – али, једна од ветеринарки каже да су ти случајеви јако ретки. Чак се догађа и да људи доведу свог пса у ветеринарску амбуланту на операцију и након што се пас опорави они не дођу по њега, већ га само оставе тамо.

Велики део посла је ослоњен на добру вољу и енергију запослених, они тај свој посао раде како треба, уз сва ограничења и препреке на које наилазе, прибрано и професионално. И они имају тешкоће, првенствено са финансирањем, средства се обезбеђују из буџета града али је то једва довољно, тако да је и грађанима омогућено да помогну уплатама на њихов жиро рачун.

Изненађујуће је да ти људи којих је мало, а обављају тако тежак и захтеван посао успевају да задрже оптимизам и ентузијазам. Нажалост ово је један од ретких азила који овако функционише, али је доказ и светли пример да је то могуће. А на грађанима је одговорност да не препуштају бригу о својој околини некоме другом, него да предузму мере да заштите и побољшају свој животни простор, као и живот својих суграђана – а у те суграђане спадају и пси.