Стање уметничке музике у Србији је горе него икад, како због мањка финансијских средстава, недовољне промоције у медијима, тако и због незаинтересованости грађана и владе.
Никола Маринковић некада је био концерт мајсор и вођа оркестра “Филхармоније младих Борислав Пашћан”. Био је први концерт мајстор ове филхармоније који је био ромског порекла. Некадашњи победник многих такмичења за младе, а данас музичар у Гранд шоу и сваког петкаи суботе у кафани у Скадарлији. Никола није једини дипломирани музичар који је на крају завршио у кафани или, још горе, на улици.
– Страшно је то где сам завршио. Требало је да побегнем из ове земље. Некада сам сањао да ћу постати врсни виолиниста. Ја заиста волим народну музику, али у кафану сам могао да одем и без дипломе- каже Никола.
Један од показатеља да држава не улаже довољно у уметничку музику је чињеница да је Београд једина европска метропола без праве акустичне сале за симфонијску музику. “Сава центар” је превелик, сала Београдске филхармоније је премала, а “Коларац” нема довољну запремину која је потребна за одржавање симфонијских концерата.
Професор Електротехничког факултета Миомир Мијић слаже се са стручњацима да је “Коларац” најпогоднија концертна сала коју имамо, али и ова сала има своје мане. Она није довољно велика да би у потпуности пружила квалитет звука који се може добити у акустичним салама пројектованим по светским стандардима.
– Сала “Коларца” својевремено је зидана са идејом да послужи за предавања и камерне концерте, а каснијим адаптацијама бина је проширивана за симфонијске намене. Ова сала нема довољно велику запремину да акустички амортизује истовремено присуство симфонијског оркестра, хора и деветсто слушалаца. Она има и проблем недовољне изолованости од улице- објашњава професор Мијић, који је радио на реконструкцији многих концертних дворана у земљи и иностранству.
Према уличној анкети рађеној за потребе овог текста у којој је испитано сто младих људи, на питање да ли посећују концерте уметничке музике, чак шездесетосморо је одговорило са “Не”. На питање зашто многи су навели да немају новца. Међутим, како каже Властимир Трајковић, академик и професор композиције на Факултету музичке уметности у Београду, већина концерата у Београду је бесплатна.
Он сматра да је стање класичне музике тренутно горе него икад и наводи да је главни узрок томе што не постоје финансијска средства за потпомагање младих уметника.
– Организатори концерата сматрају да ће ненаплаћивањем карата добити бројнију публику. Ја сам уверен да није тако. Људи за оно што је бесплатно мисле да толико и вреди. Ево, рецимо, цена карте за концерт Ејми Вајнхаус била је изузетно скупа. Људи су за то имали пара,а и сами знате какав је тај концерт на крају био. Чак ни у време социјализма нису концерти били толико бесплатни. Данас се спонзорише само Београдска филхармонија, а за све остало се нема пара. Није тачно да нема праве публике, нити да би концертне сале биле празније да се карте наплаћују. Баш због тога нико од музичара не може да живи од концерата. Може Лепа Брена, наравно- каже Трајковић.
Тренутно највећи борац да се класична музика учини донекле “популарнијом” у нашој земљи је свакако директор Београдске филхармоније Иван Тасовац. На његову иницијативу, Београдска филхармонија често започиње концертну сезону провокативним спотом или рекламама. Посебну пажњу скренуо је перформанс музичара Београдске филхармоније који су извели мини концерт у улици Страхињића Бана у свечаним фраковима. Након извођења, раширили су транспарент са натписом “Хвала што не долазите”.
– Вероватно сте приметили да куповином сезонских карата за концерте филхармоније добијате само карте за концерте филхармоније. Ни мање ни више. Нешто ми није близак овај манир продаје компакт дискова и карата за концерте уз бесплатне мобилне телефоне, СМС-ова, прашак за веш или аутобуски превоз за публику од куће до концерта. Мени се овако старомодном чини да мотивисање људи да купе мало музике било ког жанра уз бесплатна средства за хигијену има више везе са артистичком импотенцијом несигурних у свој производ него са тржиштем- истиче директор Иван Тасовац.
Према његовим речима, највећи проблем је у томе што Министарство културе не финансира довољно уметност. Иако је обавезно да јавности на увид да те податке, нико из Министарства културе није желео да са нама говори о томе колико се новца издваја за концерте.
– Селектор фудбалске репрезентације можда није морао да се стиди својих 125.000 евра месечно, али је могао бар да нас поштеди патриотских излива емоција. Претпостављам да је висина пореза и доприноса на његову плату, које је ФСС вероватно плаћао био главни мотив што Кркобабић пасионирано воли екипне спортове са лоптом уместо да шета по Калемегдану. Истовремено, плате свих запослених музичара, менаџмента и администрације у филхармонији ова власт је вредновала са 73.626 евра месечно, са све порезима и доприносима, које уредно плаћамо. То не говори ништа о филхармонији, али говори пуно о њима – каже Тасовац.
Спасавање филхармоније
Први човек Београдске филармоније постао је познат чак и у Хрватској као “спаситељ филхармоније”. Једно време хрватски медији објављивали су наслове попут „Иван Тасовац – савјети за спас загребачке филхармоније” и говорило се да је управо он тај који треба да подучи и загребачку филхармонију шта и како треба да ураде. Тасовца нервира што се београдска филхармонија толико хвали, а ништа се конкретно не ради по том питању. Он сматра да је то одличан начин да се скрене пажња са правог проблема које постоји у нашем друштву.
– Уместо фокусирања пажње на комплименте које филхармонија добија због квалитетних сезона, сигуран сам да би за овдашње институције од мојих „подука” загребачким пријатељима било корисније да наша штампа, понукана хрватским тиском, замоли министра културе Хрватске да „посавјетује свог србијанског колегу” о начину финансирања институција од националног значаја. Или конкретно: како то да Загребачка филхармонија има троструко већи буџет од Београдске, а музичари дупло веће плате него њихове београдске колеге- наводи Тасовац. Академик Трајковић се слаже да медији не посвећују довољно пажње промоцији културе.
– Ниједна телевизија нема рубрику култура. Чекам тренутак када ће се догодити да ударна вест на Ртс Дневнику буде неки човек који је нешто постигао у области културе, као што је ударна вест Новак Ђоковић. Неколико хиљада евра је довољно за једну симфонијску композицију да би је државни радио оркестар извео. А са моралног аспекта поставља се питање- да ли је нормално што се то наплаћује, иако је њихова обавеза да снимају као и у свим државама света. То ради ББЦ – каже Трајковић.
Данка Томић, директорка једине омладинске филхармоније на Балкану, “Борислав Пашћан”, каже да та чињеница није била довољна да нађу финансијера у Министарству културе.
– Рекли су нам да нисмо довољно атрактивни. Не знам шта је атрактивније од једног симфонијског оркестра чији је концерт мајстор дванаестогодишње дете које свира озбљна концертна дела попут Чајковског и Христића. Секретаријат је донекле покровитељ, али не довољно. Они само донирају по пројекту. Имамо срећу да нас је Народно позориште примило и дало нам сале да вежбамо, јер то не бисмо могли да платимо, каже Томићева.
Према њеним речима, годинама је врло организовано уништаван однос према уметничкој музици од стране средстава јавног информисања, што подразумева не само телевизију, радио, него и новинаре. Каже да је и кинематографија дала свој допринос. Наводи као пример филм “Амадеус”.
– У том филму редитељ је од Моцарта покушао да направи будалу. Како то може да буде геније који компонује од своје шесте године? Није Моцарт будала! Раније, да би неко дошао у оперу, васпитавало се од првог разреда основне школе, преко организације Музичка омладина.
– Музичка омладина и дан данас жели то да ради, али не налази саговорнике нигде, чак ни у школству. То је зато што када упалите тв или радио, или отворите новине, ви не чујете разлог да дођете у оперу – наводи директорка омладинске филармоније.
Томићева сматра да је узрок недовољног промовисања уметничке музике то што је лако владати народом који за час пређе у масовну хистерију.
– Уметничка музика помаже развоју интелекта. А пошто је потребна масовна хистерија и код младих, и код средње класе, код свих, онда је пронађен начин да се влада масама.Сигурно неће народ прећи у хистерију уз Баха, а уз Моцарта још мање.
