Вести из несвести

Кафана без имена

22. јануар 2015.
Александра Пајовић

кафана Знак питања

Улазећи из Кнез Михаилове улице у улицу Краља Петра, пружа се поглед на раскошне златне куполе Саборне цркве, које сијају зрацима залазећег сунца. Калдрма,мирис куваног вина и вруће лепиње са кајмаком и пршутом ће вас одвести до врата најстарије  београдске кафане, кафане „ Знак питања“, подигнуте далеке 1823. године на налог кнеза Милоша.

Трошна грађевина белих, понегде пожутелих зидова, потпуно иста као и пре три века, окренута је према бочним, јужним вратима Саборне цркве. Подигао ју је дипломата и трговац Наум Ичко, син Петра Ичка, једног од главних организатора Првог српског устанка. Име кафане се мењало од „Ећим-Томина кафана“, „ Српска кафана“, преко кафана „ Код пастира“ до „ Кафана код Саборне црке“. Владика Инокентије се побунио због тога што кафана носи име по Саброној цркви па се име морало променити. Фирмописац избриса старо име и на фењеру изнад улазних врата нацрта црвени знак питања, јер власник није могао да се одлучи за ново име кафане. И тако најстарија кафана остаде без имена.

Испред кафане, окружене бакарном оградицом, високом око метар, налазе се дрвени столови и столице. Из баште се пружа поглед на Саборну цркву и калдрмом поплочену улицу Краља Петра, којом су некада корачали велики српски боеми Ђура Јакшић, Милорад Митровић, Јанко Веселиновић, Стеван Сремац, Вук Стефановић Караџић и Бранислав Нушић. „Можда у мојој намери да се сетим старих београдских кафана, које изумиру заједно са животом који се развијао у њима, има и сентименталног осећања, али има и нечег јачег од тога, што може определити једног хроничара да се тргне из заборава старе београдске кафане. Те су кафане пре рата биле једини израз нашег јавног живота те, сетити се тих кафана значи дати драгоцен прилог тога живота у полупрошлости“, написао је Нушић у текстовима о Старом Београду. Грађевина бондручне конструкције, са два еркера на главној фасади, коју краси осам великих прозора тамно браон оквира и троје врата, није се мењала од свог постанка. Два прозора у приземљу представљају два излога, која иза стакла скривају право мало музејско благо : старо посуђе, џезве, глинене лонце и триста чуда и ђаконија испуњених осушеним смоквама и папричицом.

По уласку у кафану, под ногама одјекне шкрипање старог дрвеног пода, осети се мирис традиционалне српске кухиње, машту распале мирис ракије и куваног вина. Приземље кафане има асиметричан распоред и чине га три просторије различите квадратуре. Иза масовног дрвеног шанка налазе се полице са посуђем. Стаклене чаше, порцулански тањири и сребрни есцајг зазвецкају веселу песму сваки пут кад улицом прође неки аутомобил. Тик до шанка се налази велики креденац за вино, који скрива домаћа и страна, слатка и полуслатка, бела, црна и црвена вина.

DSC 0228Зидови кафане су жућкасти и испуцали, украшени фотографијама Београда из 19. века. За столом у ћошку седе две девојке, пију кафу из филџана и весело чаврљају. Кафа се служи у џезви на позлаћеном овалном послужавнику, уз комадић ратлука и чашу воде. Столови су округли, масовни и  израђени од пуног дрвета, окружени са по три клупице. За тим столовима су средином 19. века седели грађани и читали „ Новине Сербске“, док се из суседне просторије чуло ударање кугли на првом билијару донетом у Београд. Просторија се загрева старом форуном на дрва, на којој стоји чајник, који пиштањем трзну старијег господина.  „ Нисам могао да одем из Београда, а да се не опростим од свог најдражег места“, каже посетилац Богољуб Живковић.  Четири младића за највећим столом не чуше писак, већ наставише весело да певуше „ Зауставите Дунав и казаљке старе, то је песма моја и моје драге, нек ме свуда прате с песмом рујна вина, осам тамбураша с Петроварадина“.

Из суседне просторије допире звецкање тањира, сркутање рибље чорбе или пасуља, сецкањеrestoran znak pitanja 2 јагњетине испод сача. Столови су нешто виши, прекривени карираним стољњацима црвено-беле боје.  Преко целог зида годинама у неповрат плови, али никуда не иде, наизглед невешто насликан, једрењак. „ Баш као и једрењак, ова кафана истрајава већ вековима, али више нема правих боема и боемског живота. Кафана је постала уточиште коцкара, скитњица, алкохоличара и студената, који узалудно троше дане. Кафана се није променила, променили су се људи“, каже конобар Миодраг, који већ 30 година ради у безименој кафани.

На спрату се налазе хол, кухиња, три собе и помоћна просторије, а до њих воде дрвене, расклимане степенице. Конобар Миодраг ојашњава да се распоред и изглед просторија није променио већ три века, а због аутентичности кафана је 1946. године проглашена за споменик културе, али да то данас цене само странци.

У приземљу једне мале грађевине, ту у самом срцу Београда, је стало време. Не зна се да ли је јутро, подне или ноћ. Омамљеност прекида звоно Саборне цркве, опомињајући да је тачно пола девет. Над Београдом је ноћ, а на улице се спустила густа магла. Три студента уз весело „ Живели“ и „ Пријатно“ напуштају 19. век и нестају у ноћи.

„ Кафана је постала срце и душа Београда, па како онда не писати о њој“, рекао је доктор Видоје Голубовић, аутор дела „ Старе кафане Београда “. Кафана, механа, биртија, бистро, како вам је најдраже, је заиста место у коме неједнаки постају једнаки, незнанци добри знанци, а туга и срећа једно.