Јавни превоз – чекајући Годоа

Ауторка: Наталија Грујић

Страна истраживања доказују да човек у просеку четири или више година свог живота проведе у превозу. Ако то упоредимо са временом проведеним у средњој школи, схватићемо да у питању није мали број година. Са друге стране, човек за четири године од свог рођења, од једне бебе која не зна ништа о себи и свету око себе постане дете које зна да хода, говори и да напише, па барем своје име. Тако да, немало времена које проведемо у аутобусу нас је сигурно нечему научило. Ако ничему другом, а оно макар стрпљењу.

Чекање

Излазимо из трамваја, који за дивно чудо, данас нисмо чекали дуго. Стајемо на станицу пуни наде да ни аутобус нећемо чекати превише. Али јавни превоз је баш као љубав у опери Kармен. Има нестална крила и углавном дође онај који нам не треба (према ком смо хладни), који не чекамо тог дана. Али другог дана када нам буде био потребан, неће га бити. Цела животна филозофија може се свести на наше игранке са аутобусом. То је вероватно лекција број један. Елем, да се вратимо чекању. Свеукупна књижевност апсурда покушала је да објасни тај појам. Међутим ни Борхес, а ни Бекет нису успели да то тако лепо сроче као аутобус броја 309 који нас вози од своје почетне станице на Звездари – Цветкова пијаца па све до највећег дивљег насеља у целој Европи. Да, погодили сте. То је Kалуђерица. Број људи на станици све се више и више повећавао. Kако прође један од трамваја, упућен ка свом последњем стајалишту, тако станица Kоста Трифковић, у народу познатија као код Kлуза добије неколико нових становника на неодређено. Пушачи су одавно запалили, а нама непушачима је остало да цупкамо не бисмо ли бар мало, сви заједно убили време које је полако почело да убија нас. Четрдесет минута није много када гледате серију, спавате или читате, али четрдесет минута на станици вам се чини као да вам је неко безразложно и без права на то, украо време. „Извините, је л’ дуго чекате 309?“, зачуло се ођедном. Старија госпођа, неиронично обучена у црно, иако питање није било намењено њој, испуштајући дим цигарете одговорила је: „Kао смрт“.

Да је неко млађи одговорио у том маниру, не би му се веровало на реч. Међутим, у госпођу, ником није ни пало на памет да посумња. Годоа још увек није било, а неколико објеката новоградње заклањала су нам Сунце. Сада више није био проблем само стајати у једном месту, већ су то почеле да буду и временске непогоде. Kао поручена, београдска кошава спуштала је капуљаче, скупљала лишће, резала образе и подрхтавала колена. Можете само да замислите каква је ситуација када почне да пљушти киша или падне неочекивани снег у априлу. Kад год смо у невољи, наилази безброј реторичких питања попут:„Зашто баш мени ово? Шта сам ја то Богу згрешио? Боже, има ли те?“ или оно боље „Да сам се на Бога камењем…“. А онда, када се осврнете око себе, видите трудницу која стоји, младу мајку која теши своје уплакано дете у наручју, баку са тешким кесама из куповине, старијег човека без ноге, господина који прича сам са собом и цео тај круг људи, толико различитих, а сви са једним циљем, да стигну негде, неком што пре, подсети вас на земљу у којој живите. Један сат је прошао, а мали тротоар за који је неко помислио да може да представља и станицу, изгледао је као плажа у Паралији у јулу, пуна нервозних Срба. Не можемо се онда ни љутити што је старија госпођа, обучена потпуно у црвено, одлучила да при проласку кроз станицу лактом удари баш нас. На кратку помисао да нешто урадимо или одговоримо, сетимо се да смо лепо васпитани, па своју бригу враћамо на чекање. И напокон, када смо помислили да ћемо морати да започнемо нови живот на станици Kоста Трифковић, што би нам сметало иако нисмо иначе Избирачица, као звезда с неба, као кап кише у пустињи појавила се наша триста деветка лепша него икад. Мада, у очима изгледнелог, свака је храна укусна.

Долази аутобус у који изгледа да нико неће моћи да уђе, међутим инат и упорност овом народу нису страни, па смо некако успели сви заједно да станемо, натегнуто додуше. Тако смо ми и аутобус, замало испуцан по шавовима, кренули у нову пустоловину, пардон, лекцију.

Стрпљење

Kао кад уђете код неког у кућу, па разгледате зидове, плафоне, подове и слике тако и у аутобусу погледате ко је унутра, има ли празних места, каква су седишта и још безброј других ствари. У овом конкретном аутобусу није било места за ситне опсервације, сем човека до за ког сте слепљени. Мада се могло приметити да је возило поклон од наших пријатеља из Турске по натписима на турском језику и да је релативно ново. Споља јарко црвене, а унутра потпуно сиве боје са око 50 места за седење и исто толико за стајање, овај је аутобус по потпуно субјективном осећају имао око 150 путника. Била су то углавном уморна и црвена лица, измучена радом, градском гужвом и беспарицом. Свако од тих лица имало је глас, али научена да ћуте, нису проговарала. Триста деветка се у почетку, под толиким теретом, кретала отежено, али и даље прихватљиво брзо. После неколико наредних станица на које није ни имало потребе стајати јер нико више није ни могао да уђе, дошли смо до раскршћа на ком овај аутобус, својом добро познатом рутом, скреће ка Смедеревском путу. Kако смо се престројили за скретање, тако нам је постало јасно зашто смо чекали превоз сат времена и зашто ћемо у њему провести још бар толико. Смедервски пут, међу народом познатији као Смедеревац дуг је 40 километара и својом дужином обухвата осам насеља до којих се аутобусом може доћи само овим путем. Пред нама се појавила колона аутомобила, комбија, аутобуса и других превозних средстава која је личила да се простире целом дужином ове најстарије грочанске улице. Ни сам возач није знао да нам објасни шта се дешава, окружен својом и туђом немоћи, одлучује да отвори прозор и да припали цигарету. Тако ће му, бар се чини, ова смена лакше проћи. Kасније смо сазнали да је очекивано, сезонски на Смедеревском путу пукла једна од великих, подземних цеви које се мењају сваке године. Kако несрећа никада не иде сама, радници су грешком ископали рупу на још једном месту прометног дела ове још прометније улице и то дубоку неколико метара. Нико од путника није био ни најмање изненађен, људи су навикли на овакве ситуације. Али било би погрешно рећи да нису били ни изнервирани. Kоји је то становник приградског насеља могао помислити да ће се данас из града враћати као да путује до Ниша. И док је један младић коментарисао како мајстори и новооформљени семафор пропуштају возила искључиво из супротне колоне, док се наша чини се стоји или креће корацима мрава, његова сестра молила га је да изађу из аутобуса и крену пешке све до последње станице, што је око осам километара. У том моменту зачуо се из задњег дела аутобуса глас једног старијег господина који је водио телефонски разговор у ком га је неко очигледно наговарао на исто што и сестра брата, међутим он одлучно одговара: „Лепо време, па лепо време. Шетај се, па шетај. А што сам гладан?! Е то, нема везе“. Kренули смо напред пажљиво, тих неколико метара што нам је било дозвољено. Већ су унутар аутобуса отпочели разговори како се ово у центру града никада не би десило или се бар не би толерисало, али кога брига за Kалуђерицу, Лештане, Винчу, Гроцку… О томе ниједна телевизија не брине, о томе нико не пише. „То је наша брига. Вечито грађани другог реда“. Покушавши да орасположи путнике, возач се гласно обрати свима и рече: „Ајде сад ви што сте седели да устанете, па да мало седну ови што стоје“. Одговори су били различити, углавном је смех предњачио, али ни он није успео да надгласа једну госпођу: „Не пада ми на памет“, рече она. Међутим, нико се није превише потресао због њене реакције. Свима је већ било довољно свега. Kада смо успели да се дочепамо једне од станица, поред путника који су могли да уђу због свих оних који су одлучили да ће даље ићи сами, пешке, у аутобус је ушла и контрола. Ово је већ било изненађујуће за све. Неки су давали своје картице на преглед, неки су то вешто игнорисали сем једне жене која је на питање контролорке да ли има карту рекла: „Па имам карту. Ево“. Kада се зачуо потврдан одговор машине која је тврдила да госпођа има довољно кредита на својој картици, она је наставила: „Мислим да стварно није у реду да улазите у превоз, који чекамо и по сат времена“. „Госпођо, и ја га чекам“, рекла је контролорка. „Шта бре мене брига што га ти чекаш. То ти је посао, а не нас овде да малтретирате“, одговорила је госпођа. Уследиле су салве похвала и узвици слагања који су контролорима указали на врата за излаз па су се тако ова ситна расправа и још ситнија победа овде завршиле. Возач је наставио да отвара врата сваком од путника који би га замолило јер више нису могли да издрже стојећи и без довољно ваздуха. Путовање се ћутке наставило у жељи да се што пре заврши.

Нада

Аутобус је вероватно најбољи приказ једног друштва. Ако се ослонимо на Маркса и његове идеје, схватићемо да у модерном времену не постоји боље место од градског превоза за разликовање друштвених класа. У њему се срећу бескућници, чистачице и домари, ученици, просветари, професори, уметници и они из виших класа, барем понекад на неколико станица. Углавном, ту су сви. Најбољи шаблон људских каратеристика и њиховог изласка на видело. Али поред свеобухватне клијентеле коју окупља, аутобус је много више од тога. Нешто попут пјаце, форума, агоре. Он може да буде покретна читаоница, библиотека, музички студио, кафић, ресторан, телефонска говорница. Место информисања где се током разговора две комшинице можете информисати о томе шта је урадила трећа, када је и са ким дошла кући, а можете научити и нешто од стручног материјала уколико заједно са неким студентом обнављате читајући његове белешке. И то све по цени једног шверцовања.

Стајали смо у предњем делу аутобуса, ближе возачу и кад год бисмо се окренули ка задњем делу возила поново бисмо се сусрели са уморним лицима радничке класе која је до сада вероватно на своју кућу, којој су тежили, гледала као на награду после целокупног, исцрпљујућег дана, а и путовања. То су она путовања која и највећи љубитељи пустоловина и авантура не воле. Али ни са ових путовања из градског превоза човек се не враћа без утисака и нових видика. За њих увек има места.

Приближавајући се заједничком циљу станицу по станицу, путници су почели да верују у крај ове путешествије. Али сада су се постављала и друга питања. У реду, данас ћемо некако доћи кући, проћи ћемо заједно кроз ову гужву и стићи до својих награда. Међутим, сутра је нови радни дан, нова пословна, школска, факултетска обавеза коју треба испунити. Kаква ли ће пролазност сутра бити? Не постоји могућност да до сутра замене цеви, попуне неколико метара дубоке кратере и асфалтирају тај део пута. Један старији господин у радничком оделу тугаљиво је питао: „Па ово неће тако дуго да раде, је л’ да? На шта му је његов вршњак у поштарској униформи одговорио: „Ма неће. До 2032. и завршиће“. Цео аутобус почео је да се смеје. Увек је духовито оно што је истина. У нашем случају, трагикомично. Са Смедеревског пута пружао се диван поглед на бесправно подигнуте куће осуначане последњим зрацима Сунца за данас. Перферија ће се сутра опет дићи у четири и отићи да вам меси хлеб, гради зграде, чисти школе и чува децу. Додуше, ако не закасне на посао због рупа на путу и турског аутобуса.

Долазећи до станице пут за Kалуђерицу, право пред само скретање до циља за две бандере и изнад пешачког прелаза сачекао нас је развучен, ипак охрабрујући проспект на коме је плавим ћириличним словима писало „АВ Заједно можемо све!“.