Изгубљена деца земље Недођије

Прихвтилиште за децу

Са истим питањем свако од њих се буди, свако од њих леже. Ко сам ја и коме припадам? То питање рађа јаку везу. Између оних који су ту. Између оних који тек треба да дођу. Оно их учи да морају пружити руку чак и онда када немају шта да понуде.

Решетке. Беле металне решетке на прозорима. Одбијају погледе, али их у исто време на један непојмљив начин привлаче и прикују, као што то чине са прозорским окнима.Тишина одзвања опустелим двориштем, а онда нагло нестаје на месту где почињу високи жути зидови. Још једно напуштено парче бетона. На улазу дочекује дотрајала префарбана табла која великим црним словима указује – „Прихватилиште“.

Улазна врата – закључана. Кроз мало парче стакла назиру се силуете, али убрзо нестају, као што су се испрва појавиле. „Ко си ти?“, зачу се изненада пригушени дечији глас са друге стране врата. Затим се отворише, а иза њих приказа дечак упитног погледа, обучен у фармерке и сиви дукс. Неколико секунди касније, поред њега се појавише још четири становника спремна да обаве своју домаћинску дужност. Да не живе на овом месту, нико не би помислио да им је Прихватилиште једини дом. На први поглед изгледају као и свако друго дете, али нису. Они су много више од тога.

Узак мрачни ходник и дрвени импровизовани ципелар. Нехотице бачен поглед броји двадесетак пари насумично сложених дечијих патика. Мушких и женских. Мањих и већих. Та хаотична гомила ипак делује невероватно смислено и компактно. Пукотине у избледелом наранџастом зиду протежу се од врха до дна, а затим гранају стварајући јединствени, али застрашујући мозаик. Велики комади малтера отапли су и за собом оставили окрњене редове прашњавих цигли и цемента. Све одаје утисак једне оронуле послератне грађевине. „Ово је мој цртеж. Видиш, тај ту, где је кућа“, показа мала дечакова рука у правцу једног папира. Одједном мноштво цртежа оживе на зиду. Јарке боје угушише сивило. Дечији осмех надјача вапај. Као када неко пред вама гумицом избрише претходно нацртан бесмисао и изнова лаким покретима створи нешто толико једноставно, али умирујуће. Сваки  од њих приказује оно што их разликује од „друге“ деце. Сваки од њих приказује оно што наизглед немају, а ту им је пружено. Сваки од њих говори – „моја породица“.

Zavod_eUROBANK.jpg

 

Бетонске беле степенице воде на други спрат. Зуб времена и лоши услови нагризли су њихову првобитну форму, те сада окрњене и унакажене служе сврси, јер се другачије не може. Овде се пут рачва на два дела. Један води до собе за дечаке, а други до собе за девојчице. „Има места за шеснаесторо, али обично нас буде и више. Нема довољно кревета, па неки наши другари спавају на душеку, на поду“, незадовољно објасни дечак. Простор од двеста педесет квадратних метара тежак је ударац за све оне који помоћ затраже на овом месту. Мањак кревета и простора за живот само су неки од проблема због којих су ова деца морала да одрасту раније. Са истим питањем свако од њих се буди, свако од њих леже. Ко сам ја и коме припадам? То питање рађа јаку везу. Између оних који су ту. Између оних који тек треба да дођу. Оно их учи да морају пружити руку чак и онда када немају шта да понуде. Људскост и саосећање одише овим наизглед малим, али истински великим местом.

Мушку и женску собу највише разликују боје. Светло плави зидови дечака, насуптрот лимун жутим зидовима девојчица. Тамно плави метални кревети на спрат у мушкој соби, насупрот истим таквим, само црвеним, у женској. Постери фудбалера и омиљених клубова, насупрот постерима музичких звезда. Све је потпуно различито, али опет веома слично. Супротна интересовања, али исте навике. „Морате одмах у дневни боравак, почеле су активности. Па хајде, пожурите“, прекину тишину девојачки пискутав глас. Нервозно пљесну длановима, а затим брзо нестаде иза ћошка. Дечаци се погледаше, а затим потрчаше за њом налик малој узбуњеној војничкој чети.

Мноштво различитих гласова стапа се у један незграпни и испуњава просторију непријатном тензијом и живошћу. Рекло би се да их има много више него што се може пребројати. Оловке, папири и књиге расути су по столу. Плишане играчке и мноштво аутића уредно смештени у један ћошак. Полуотворена кутија „Не љути се човече“ остављена је на кревету, као да чека да јој се сваког тренутка неко врати и настави распакивање. Долазак васпитача нагло прекну жамор. „Да видимо шта имамо на данашњем распореду. Цртање, читање, друштвене игре“, прочита висока плава жена пажљиво прелазећи прстом преко папира. Неколико дечака смештених на браон троседу узбуђено се насмеја на спомен друштвених игара и крену ка фиоци са кутијама. Затим се увежбано распоредише у три групе и сву пажњу посветише одабраним активностима.

На прозоре ненадано закуца мрак. Са плафона одједном затрепери бела неонска сијалица, а онда дволично настави да сија уједначено, као да је трептај био само привиђење. Стари паркет зашкрипа под тежином дечијих ногу. На понеким местима уместо малих дрвених дасака сада стоје само велике рупе откривајући сиви хладни бетон. Време је за купање и одлазак у кревет. Редови за коришћење купатила већ су формирани. „Никад нема топле воде за све, па неко углавном остане да чека да се поново угреје“, пожали се девојчица дуге црне косе везане у реп, а затим уђе у купатило. Жамор бива све тиши даље низ ходник, а онда полако ишчезну и остави за собом потпуну тишину. Хладан ваздух пробија се кроз напрсло прозорско стакло и чини издах видљивим. Бат одлазећих корака просу се низ степенице и заустави пред улазним вратима, чекајући да се отворе и путе га ван.

Беле металне решетке на прозорима. Опијајућа тишина и мирна ноћ. Високи жути зидови издижу се над језивом бетонском плочом и заклањају редове уличних светиљки. Дотрајалу белу таблу тама је узела под своје, те се њени обриси на зиду сада једва назиру. Пригушен звук ноћног саобраћаја у даљини. Умирује, успављује, испраћа. Земља Недођија тоне у сан.