Aуторка: Теодора Багаш
Иваново је мултиетничко село панчевачке општине у ком живе Срби, Бугари и Мађари, и истовремено једно од мањих села које броји тек близу 1000 становника. Недалеко од њега налази се дунавски рукавац илити Дунавац, где потоји и викенд насеље. Није редак случај да пензионери из града одлуче да остатак живота проведу у овом селу или бар близу њега. Природне лепоте села и околине привлаче многе који воле да уживају у миру, тишини, чистом ваздуху и мало споријем начину живота.
Управо на том месту, у једној од викендица живи Предраг Марковић, рођени Београђанин, који је одлучио да са мном подели своју причу.
„Увек сам волео природу и старшно ме је привлачила та идеја о складу човека са природом. Са својим кумом сам често одлазио викендом на разна места. Он има кућу на Златибору, где смо понекад проводили време, али мени је увек равница била лепша од планине”, започиње причу Предраг и објашњава откуд он у Иванову.
Kум га је једном приликом одвео на ручак на сплав на дунавцу код неког села близу Панчева.
„Зове он мене један дан и каже: Знам да волиш равничарске пределе, тај тако војвођански стил, и зато те данас водим на једно одлично место са феноменалном храном”. Свидела ми се та идеја те сам одлучио да пођем. У току ручка, био сам фасциниран лепотом шуме и цвркутом птица али пре свега близином воде као и чињеницом да близу постоји викенд насеље. Веома су ми се допали и људи које сам упознао. Увидео сам да не бих имао ништа против да ту проведем остатак живота. Обећао сам себи да ће тако и бити”,сећа се Предраг.
Предраг је рођен у Београду 1958. године. Мајка му је умрла кад је имао седам година а отац, војно лице, је ретко био код куће. Након мајчине смрти поново се оженио. „После тога га никад више нисам видео. Из велике љубави према мојој покојној мајци, бригу о мени преузели су ујак и ујна који нису имали своју децу. Били су добри према мени и увек ћу им бити захвалан на свему што су за мене учинили. Ујак ми је, када сам завршио средњу школу, нашао посао у некој фабрици где сам након 6 месеци рада дао отказ, јер нисам могао да поднесем посао, једноставно ме није интересовао а ни шефа баш нешто нисам волео”, каже Предраг.
Са ујаком се тада посвађао, покупио своје ствари и отишао од куће. У почетку се сналазио тако што је спавао код другова. Пошто је увидео да тако не може довека нашао је посао код неког обућара, старијег човека, где је радио као шегрт а у замену за то мајстор му је дао да у тој радњи спава. Његова ујна није могла да издржи и убрзо је сазнала где је и шта ради.
„Савест јој није дала мира па је дошла да ме посети, да види како ми је. Било јој је јако жао што је тако све испало али с обзиром да је била жена, око озбиљнијих ствари није се много питала тачније није имала право гласа. Али моја ујна, нежна и мила једна жена, није могла баш ништа да не предузме. Сваке недеље, након што ујак после обилног ручка заспи, искрадала се и доносила ручак и мени. Говорио сам јој да то за тим нема потребе и да ја могу да се снађем. Само би ме намрштено погледала. Тај поглед у преводу је значио ћути и једи”.
Kасније се у животу бавио разним занимањима и имао свакакве послове, али би увек пре или касније одлучио да их напусти. Радио је као обезбеђење, као менаџер, као помоћник аутомеханичара, радио је истовар робе за фабрике и предузећа, возио је робу за фирме. Чак је једно време радио у пекари али и то је било кратког века. У једном моменту је сазнао да му је ујак умро и да му је у тестаменту оставио све што је имао.
„Није то било бог зна какво богатство али заједно са уштеђевином коју сам ја имао било је довољно да започнем нешто своје. Одлучио сам да са својим пријатељем, који ће ми касније постати кум, отворим предузеће за транспорт робе. Да није било тога не бих упознао своју жену”, открива Предраг.
Своју супругу је имао прилику да упозна захваљујући чињеници да је негов пријатељ запослио у њиховој фирми да ради као књиговођа. Kако каже била је лепа, млада, паметна и добра, а све проблеме решавала је суптилно и дамски.
„Сад кад погледам из ове перспективе схватам да нисам ја био тај који је доносио одлуке, већ она али је имала ту особину да испадне као да није тако”
Имао је 29 а она 25 година када су се венчали а убрзо након тога добили су и ћерку, Милицу. Она га у много чему подсећа на њега. Исто је тако тврдоглава, сналажљива и темпераментна. Никада јој нису бранили нити је гурали да ради нешто што не жели, јер су знали да то неће ништа променити. Само су је пријатељски саветовали и трудили се да јој буду подршка. Kао и сваки родитељ, имао је занимљиву и смешну анегдоту да подели са мном:
„Завршила она средњу медицинску, то је хтела да упише, и долази један дан и каже: Тата ја сам уписала факултет. Kажем супер ћеро, честитам, мислећи да је уписала медицину. Kад оно, она уписала економију. Ја у чуду. Па како бре са медицине на економију? Па ето тако, то сам хтела и то ме интересује. Само сам се насмејао и загрлио је”.
Kада се пензионисао продао је кућу коју је имао у Београду. Затим је купио плац са кућом у Иванову у које се пре пет година заљубио и заједно са женом и псом се тамо преселио. Ћерка му је већ одрасла, има свој посао и свој живот који доста подсећа на његов. Исто тако ради све живе послове, живи како она, а не неко други хоће. Предраг данас живи миран, што се каже, пензионерски живот. Ужива у лепоти природе, миру и тишини.
“Не могу рећи да сам у потпуности одвојен од цивилизације. То је немогуће. У кући имам телевизор са много канала, компјутер, телефон и наравно интернет. Пратим шта се дешава и у свету и код нас, али се трудим да то буде минимално. Ујутру уз кафу и понекад ракијицу ишчитам најновије вести али не у толикој мери колико сам раније пратио. Томе посветим сат, два и то је то”.
Са комшијама се одлично слаже јер све су то добри и скомни људи. Његова жена је такође одушевљена новим начином живота. Kоначно има своју башту у којој поред цвећа засади и понеко поврће. Предраг сваког дана иде у километарске шетње са својим вучјаком Максом јер како каже прија и мени и њему.
„Много сам захвалан на свему што ми се у животу десило. Наравно увек је било и успона и падова, и лепих и ружних момената. Али све је то живот. А највише од свега ми је драго што сам успео да нађем место где осећам да припадам, јер стварно мислим да ко успе да пронађе место где може да замисли себе до краја живота, без да му ишта зафали, истински је срећан човек”, закључује овај пензионер.
Последњи радови
Студентски радови12. јануар 2024.Мачеви и мачевање кроз епохе у Руском дому
Мисао дана12. јануар 2024.Ђорђе Балашевић
Фотографија недеље12. јануар 2024.Oливера Катарина
Интервју недеље12. јануар 2024.Слап тужбе, смрт за већину редакција у Србија