Студентски радови

Интервју са Радом Ђурић

21. јун 2018.
Катарина Настић

Интервју са Радом Ђурић

„Београдска хроника је за мене била школа за новинарство“

О томе да ли је довољна љубав према послу да би смо га обављали према највишим професионалним стандардима, или постоји низ других фактора заслужних за успех, говоримо са Радом Ђурић.

 

Десет година Београдске хронике и две године емисије А сада Рада стоји уз име једне од најпознатијих новинарски Раде Ђурић. Прошлу годину обележио је улазак у шесту деценију живота, док је такође прошлу годину обележио улазак у трећу деценију бављења телевизијским новинарством. Новинарством је престала активно да се бави, али оно јој је баш предстваљало основу за успон каријере.

Година Вашег јубилеја је била 2016. Тада сте обележили двадесет година рада на телевизији. Колико и како су се телевизија и публика променили за тих двадесет година?

Све се променило. Променили смо се ми, променила сам се ја, тако да двадесет година није мало. Али оно што је заједничко за тих двадесет година је то што су многе ствари остале исте. Ако говоримо о Београдској хроници, ту су ствари које се зову системске грешке остале непромењене а то у новинарском смислу речи не би требало да буде успех. То је наравно неуспех свих нас, али ако новинар има задатак да поправља живот и реалност тиме што ће указивати на проблеме који постоје, а посебно код нас, онда не може да каже да је поносан.Што се тиче промена, променило се то што су се људи уморили. А пошто смо и ми само људи, а не само новинари, а онда смо се и ми уморили. Они који су веровали да је то професија која је ту да би свима било боље, они су се посебно уморили зато што се то није догодило.

Водите и уређујете Београдску хронику више од десет година и нешто мало више од две године имате своју емисију А сада Рада. Сматрате ли себе успешном новинарком, јер ипак водите и уређујете две емисије, или постоји још нека неостварена новинарска амбиција?

Ја толико дуго већ радим, да размишљам да напустим овај посао. То су нека лична сагледавања живота. У овој првој реченици сам била најискренија, јер не умем друкчије. Ја сам у Београдску хронику ушла јер у оно време када сам почињала да радим, Београдска хроника је била стварно школа за новинарство. Тако сам ушла и тако ту и остала. Да ли сам имала неку другу амбицију? Јесам, али то је била таман она опција која мени одговара и као човеку и као професионалцу, јер ми је то било место где сам могла најпре да поправљам систем.

Да ли је Ваша емисија намењена првенствено женској публици, и која је сврха њеног емитовања?

Колико је то женска емисија, то је питање. Ја нисам жена тога кова, нити кувам нити пеглам тако радо, али ипак све то радим. Е отуда је потекла моја жеља да на неки духовит или мало забавнији начин можда можемо да причамо о неким другим вредностима. Уосталом, има још једна важна ствар, то је и стратешки била жеља телевизије и Оље Ковачевић, а и мене лично. Желели смо да покажемо да забава не мора бити примитивна на телевизијским екранима.

Кроз јавност се провлаче коментари да сте занемарили улогу озбиљног новинара, управо због Ваше нове емисије А сада Рада. Како на то гледате?

Мислим да је било много разлога. Прво, ја сам остала у том озбиљном новинарству, али мислим да је све то помало деградирано. Друго, не долази све до људи, мислим на поруке које ми желимо да пошаљемо читаоцима, информације се много брже шире путем телевизије. Једноставно схватите да се неће никад променити таква ситуација и схватите да је потпуно бесмислено да покушавате да утичете на то, и онда почнете да радите оно што можете, односно оно што волите, јер ипак је то оно најбитније.

У неком интервју сте говорили да је наш посао, новинарство, ту да бисмо ми постављали питања. Али, шта радите када Вам људи пружају неистините одговоре?

То је можда један од разлога зашто сам напустила озбиљно новинарство. Не баш напустила, јер увек се надам да ће доћи неки тренутак када ћемо постављати озбиљна питања, озбиљним људима, који ће озбиљно одговарати. Са друге стране мислим да ми никад нисмо живели у неозбиљним временима. И ово време је озбиљно време, али имамо неозбиљне људе.

Изјавили сте да не волите када неко каже да је крив систем и да је Ваш одговор на то увек био да смо ми ти који мењамо систем. Јесмо ли?

Ја знам да је систем лош, али систем чине људи. Мени никад неће бити јасно зашто смо ми дозволили да будемо тако песимистични. Ја схватам да смо се ми уморили, јер ја живим тај живот, али стварно мислим да од нас зависи какав ће систем бити просто не верујем и не могу да се помирим с тим да смо се ми помирили са кукавичлуком и са неистрајношћу. Људи морају бити доследни себи и жао ми је што смо дозволили ми, који смо доследни, да они недоследни победе.