Интервју недеље

Љубав важнија од дипломе

26. новембар 2013.
Spasoje Veselinović

„Овде, нажалост ни то што је неко журналиста по образовању није гаранција да тај посао ради како ваља“

Милош Шарановић, уредник спортске редакције ТВ Б92, је последњих година један од најпоштованијих спортских новинара и коментатора. Извештавао је са највећих спортских догађаја, а у ту категорију спадају Олимпијске игре, Светска првенства у фудбалу и утакмице Лиге шампиона. Иако је по образовању лекар, одабрао је новинарство за свој животни позив. У просторијама Школе спортског новинарства разговарали смо са њим о његовој новинарској каријери, журнализму и односу са колегама.

Школовали сте се на Медицинском факултету, али сте бели мантил заменили микрофоном, откуд лекар у спортском новинарству?

Медицина је моје формално усмерење и образовање, а новинарство љубав, страст, нешто што ме је привлачило и пре него што сам одлучио шта ћу студирати. Игром случаја нисам уписао журналистику, него сам веома заобилазним и дугим путем дошао до тога да сам новинар већ више од десет година.

Какве сте утиске стекли о позитивним и негативним странама спортског новинарства за тих десетак година рада?

Спортско је лакше од других облика новинарства, у смислу тема којим се просечан новинар у једном обичном дану бави. Утицај разних центара притисака је много мањи него, на пример, у информативи. Такође, предност је то што спортски новинар стигне да отпутује на разна места и види нешто што не би видео да се бави неким другим послом. Мислим да када људи гледају вести, бар према две трећине тема немају никакав однос и знају мање од новинара који их о томе информише. У преосталу трећину спада спортски део, сви у сваком тренутку могу да сазнају све о спорту преко интернета и других средстава комуникација, а тада су озбиљно спремни да препознају сваку грешку и јако се љуте када их спортски новинар направи.

Дипломирани журналисти често гледају са ниподаштавањем на ,,нешколоване“ новинаре. Каква су ваша искуства?

Србија је специфична по томе што људи често оду из онога за шта су се школовали, док је држава за то давала велики новац, што је бесмислено. Када странцима кажем да ја уствари нисам новинар него лекар, али игром случаја радим као новинар, гледају ме разрогачених очију пошто знају да је промашена инвестиција школовати неког за једно, а он ради нешто друго. Овде, нажалост ни то што је неко журналиста по образовању није гаранција да тај посао ради како ваља. Разлика између добрих нешколованих и добрих школованих новинара је велика на почетку, а онда дође до изражаја колико ко види, схвата, зна да каже и шта је прочитао поред обавезне факултетске литературе.

Став о питању да ли новинар рађа или се новинар постаје разликује се од човека до човека…

Стварно мислим да се осим врхунских спортиста и генијалних уметника ништа ,,не рађа“, односно мора се научити. Има, наравно, људи који су рођени да пишу, има феноменалних писаца који не би могли да једноставан новинарски задатак обаве, а има и новинара који кад изађу из форме и треба да се „поиграју“ не знају ни како, ни куда.

Колико има истине у дефинисању журнализма као заната?

С обзиром на то да мислим да је хирургија занат који се учи од мајстора, нема разлога да не мислим да је и новинарство занат. Све је занат.

На телевизији Б92 сте запослени од јесени 2002. Каква је политика запошљавања у деведесетдвојци, ко има предност, школовани или „занатски“ новинари?

Б92 има много добрих школованих новинара, али рецимо у редакцији у којој се ја налазим, тек сада смо најзад успели да запошљавањем младих снага уједначимо број новинара са новинарском дипломом и оних са неким другим дипломама.

Писали сте у бројним магазинима, а поред ангажмана на телевизији Б92 радили сте као спортски коментатор на специјализованој спортској телевизији Арена спорт. Постоји ли разлика између радних задатака на општеинформативној и ускостручној телевизији?

Постоји и велика је. Код коментарисања нема простора за било какво новинарско изражавање ван контекста онога што гледаш и што гледа онај коме коментаришеш. Са друге стране, кад се говори о раду на Б92, радиш у питању, постављаш питања, процењујеш шта је тема и имаш простора за истраживање.

Ви уређујете спортски део wеб сајта Б92, коментаришете утакмице, извештавате са спортских догађаја. Који облик новинарства вам највише одговара?

Писање вести временом постане напорно, али новинар нема право да постане бахат, неодговоран и да му тај посао постане рутина. Највише волим да одем негде, где се нешто дешава и онда да пробам да од хотела до стадиона, око стадиона, на њему и назад видим шта год могу што бих могао некоме да препричам. Трудим се да основне формате поштујем, да је вест вест, а извештај извештај. Писао сам дневнике и блогове са великих такмичења, као и неке неформалне текстове. Што се цеховског дела тиче, волим да уређујем спортске прегледе и да коментаришем утакмице. То ме понекад умори, али ми је и даље забавно.

Своје знање и искуство делите са полазницима Школе спортског новинарства. Од кад постоји школа и каква су ваша предавачка искуства?

Управо се завршава трећа година постојања Школе спортског новинарства. Сјајан је осећај видети да некога то занима и да је заинтересован. Радостан сам кад приметим да полазници школе имају потенцијала, жеље, знања, да су писмени. Међутим, ја немам довољно добар комерцијалан приступ, сматрам да људи који нису за то, а волели би да раде, заслужују искрен и поштен одговор на питање ,,Да ли сам ја за то?“. Мислим да је непоштено некога убеђивати да има талента и да можда може, уколико реално нема и не може. Некоректно је гурати људе у професију у којој се брзо гори и брзо прође.