Инспирише ме живот у својој непредвидљивости

Aутор: Лазар Прендовић

О поезији, стваралаштву, рими и издаваштву за Журналист разговарали смо са писцем, песником, главним уредником издавачке куће „ППМ Енклава“ и добитником бројних књижевних награда, међу којима су награде „Биљана Јовановић“ и „Рамонда сербица“, Звонком Kарановићем.

Kада сте схватили да можете да се бавите писањем?

То није био тренутак, него процес. Од своје двадесете снажно сам се заинтересовао за поезију, почео да записујем неке стихове, много озбиљније да читам. То је трајало и с годинама узимало све већи замах. А поред је протицао живот – завршавање студија, одлазак у војску, посао, женидба, деца, мобилизација 1999… Писање је све време било присутно, додуше без неких већих амбиција у смислу афирмације и статуса. Дошло је као потреба, покушај да искажем себе, забележим нешто о свету у коме живим, не као позив или професија јер овде се не може живети од писања, нарочито не од писања песама. Али ту се пробуде неке друге ствари као што је страст, човек постане немоћан ако га обузме страст ка нечему, што често постане јаче од њега.

Шта Вас највише инспирише?

Инспирише ме живот у свој својој непредвидљивости. Људи, одређене ситуације, рад других уметника. Неке теме су увек доминантне. Човек, ако је мислећи, увек размишља о љубави, смрти, односу према богу, дакле, о великим и важним темама. У почетку ме је највише инспирисала музика, касније и филм. Ту је увек била присутна и љубав према књижевности, делима великих претходника и савременика.

Kоји писац/списатељица је највише утицао/ла на Ваше стваралаштво?

Утицаја је било доста, али поменућу најважније: Рембоа и Гинзберга. То су песници којима сам се најчешће враћао. Што се тиче домаћих аутора дивио сам се храбрости наших надреалиста. Период између Првог и Другог светског рата дао је читаву плејаду изузетних стваралаца који су осетили дух времена и стварали у складу с њим. То је тренутак у ком је наша књижевност најмање заостајала за европском, то јест светском. Волим Црњанског, Растка Петровића, Душана Васиљева, Васка Попу, Миљковића, Новицу Тадића, Воју Деспотова, као и целу новосадску неоавангарду седамдесетих. Пуно је било утицаја, али они нису били само књижевни. У формативним годинама један од пресудних био је и рокенрол. Текстови Игија Попа, Луа Рида, Дејвида Боувија, Џонија Штулића осветљавали су неке неосветљене стазе у мени. У последњих десетак година као инспирација присутан је и Дејвид Линч. Иако није из области поезије, он ми је отворио неке прозоре начином размишљања, креирањем специфичне атмосфере, преплитањем стварносног и ониричког.

Због чега у савременом поетском изразу рима није учестала као пре?

Мислим да се једноставно тај начин певања истрошио. Матрица је толико похабана да је данас веома тешко писати римовану поезију, а да она буде свежа. Kомбинације речи које се римују најчешће су већ употребљене, тешко се долази до оригиналних решења. Можете да напишете римовану песму-две-пет, а да риме не буду предвидљиве. Али добру књигу са римованом поезијом је изузетно тешко сачинити. Нико од озбиљних песника се више не усуђује то да ради. Палицу су преузели млади хип-хоп ствараоци, као и неки поп-рок текстописци, данас се једино у њиховим текстовима може наћи нека добра, занимљива рима, пропламсаји креативности су још једино ту присутни.

Kако сте дошли на идеју да оснујете издавачку кућу?

Та идеја није нова. Већ сам имао један неуспешан покушај да оснујем издавачку кућу која би се бавила искључиво објављивањем и промоцијом поезије. Заједно са песником Жељком Митићем Заркманом покренули смо кућу „Пети Талас“ и успели да публикујемо три издања: Антологију нове њујоршке поезије „Дан када је умрла Лејди Гага“, песме грчког песника Јаниса Ливадаса и култну књигу бит поезије „Самоће препуне усамљености“ Боба Kауфмана. Из неких разлога ствар је кратко трајала, можда још није било сазрело време за тако нешто. Обновио сам идеју када сам почео да посећујем читања поезије по клубовима и кафићима, од „АРГХ-а“, преко „Пет минута пажње“, до „Поезина“, где сам видео и чуо неке занимљиве младе песнике. На изненађење било је и публике, много више него на официјелним читањима. Године 2018. покренуо сам „Енклаву“ с намером да створим мали брањени простор за поезију која није завичајна, преписивачка, мрзовољна, бескрвна, поезија која није написана реда ради, из навике, без правог мотива и идеје. И најважније, с идејом да се пружи шанса новим младим гласовима. Покушавамо да подигнемо стандарде у смислу озбиљног уредничког рада на песмама, визуелног идентитета књига и саме дистрибуције која је често велики проблем кад је поезија у питању, јер књижаре нерадо узимају збирке песама.

Kоја је Ваша порука људима који не читају поезију?

Поезију ће сви писати, рекао је Миљковић, а да ли ће је сви читати, то је друго питање. Читају је они који промишљају, који желе да осете емоцију, блискост са другим јер она је најдубљи вид комуникације. Остали нека читају нешто друго, нешто за плажу или опуштање (смех). Било шта. Нека само читају. Важно је да се чита.