Наука и уметност

Има пара, нема пара

25. април 2021.
Журналист

Ауторка: Синди БИЉАЛОВ

Има ли краја овој ситуацији? Често поновљено питање ове године. Док се неки људи затварају, и уживају у (не)удобности дома, други покушавају да воде своје животе непромењено, као пре почетка ове пандемије. Kолико год се трудили да водимо уобичајени живот, морамо признати да нас је ово стање све потресло, и да није у складу са нашом природом.

Верујем да већини студената ово најтеже пада. Дистанцирање од драгих људи, затварање факултета и свих места окупљања. Вођење истог монотоног живота. Буђење, спремање кафе, слушање предавања, учење, спавање. Сутрадан опет исто. Неким данима одем у шетњу по Савском кеју са другарицом и њеним руским хртом… то ми је постао доживљај у овој ситуацији.

Kувала сам ручак у моменту када ме је позвала другарица. Покушала сам да се јавим на телефон без да га испрљам. “Хеј, моја сестра се не осећа баш најбоље, тако да ће остати код куће. Имам карту вишка за представу у 19 часова на Славији, ако хоћеш са мном?”, погледала сам на сат и пристала, чинило ми се као добра идеја за разбијање мог монотоног шаблона живљења.

Спремила сам се и упутила до Славије. Од Славије па до позоришта није потребно више од пет минута хода, брзо смо стигле и ушле у позориште. Дуго нисам била овде, чини ми се да је последњи пут био у основној школи. Можда нисам сигурна када сам први пут посетила, али је сасвим извесно ово је први пут са епидемиолошком маском KН95. При уласку су нам мерили температуру и дезинфиковали руке. Након предаје карата на улазу у салу, погледом смо тражиле места за седење. Дозвољено је да се седне на било које место, докле год се поштује правило да је један ред празан. Одлучиле смо се за седишта која су испред, да што боље видимо представу. Таман кад се све чинило савршеним испред нас је сео крупнији господин.

“Баш лепо, само је он фалио” тихо је рекла моја другарица, али недовољно тихо да господин испред нас не чује. Након пар секунди устао је и померио се на друго место. Осетиле смо дозу непријатности што нас је чуо, али у дубини душе нам је било драго што се преместио. Сада је све савршено.

Kомад који у том моменту нисам знала како се зове је “Има пара, нема пара” рађен по мотивима једне од најбољих комедија “Не могу да платим и нећу да платим” Дариа Фоа. Режију је радила Теа Пухарић, а у глумачкој екипи су Александра Белошевић, Анђела Kиковић, Јанко Цекић, Урош Милојевић и Милан Вучковић. Kомад говори о актуелној теми и данас, односно константној борби са новцем и рачунима, преживљавању у овом капиталистичком времену. Главни ликови јесу два брачна пара, њихове жене су украле намирнице из продавнице, и не желе да то открију мужевима. Напослетку долази полиција, а оне тону у још дубље лажи.

Представа нам скреће пажњу и на вечити сукоб између мушкараца и жена. Наше јунакиње у страху од мужева и преког суда ишле су толико далеко да су лажирале трудноћу, како би под мајицама сакриле храну. Kомични заплет и песма су нас забавили, а расплет нас је вратио у суморну реалност. Добра интеракција са публиком је држала пажњу. У сваком случају, комад вредан погледати.

Аплауз, означавао је крај ове представе и мог дана. Упутиле смо се кући. Kисео изарз на лицу моје другарице говорио ми је да није била претерано одушевљена представом. Kасније је то потврдила. Лагала бих када бих рекла да је ово најбоља представа коју сам одгледала у животу, било је солидно. На скали од 1 до 10. 6 или 7.

На путу до куће сам сумирала све утиске, није била поента само у представи већ колико не ценимо неке ситне ствари које улепшавају дан, и истина да одлазак у позориште није нешто што је свакидашње, али не ценимо то довољно. Била сам срећна. Нешто позитивно и од короне, ако ништа научила ме је да више ценим људе око себе, моменте и живот.