Хало, 194? Kако сте ви?

Ауторка: Катарина Пропадовић

Kада само присуствујете или се нађете у ситуацији да вам је потребна Хитна помоћ, да ли помислите шта је особљу у глави? О животу запослених вам је довољно да знате да је: „Сад као да гледам ону мајку преминулог детета“, једна од првих сцена која искочи пред очима главне медицинске сестре Хитне помоћи у Чачку.

ИНФИЛТРИРАЊЕ

Сасвим другачији план имала сам када сам кренула да напишем причу о Хитној помоћи у овом граду Моравичког округа. Прва станица је била разговор са начелницом докторком Јеленом Тодоровић, која је уместо кафе пред свршен чин, додала ’’али’’ уместо тачке на крају. Због пандемије и пацијената, нећу моћи да пратим дешавања на терену са екипом.

Простор у ком смо седели је као шкриња, као да из празне белине наилазите на мишју рупу, доста топлију, препуну нагомиланих папира и испуњена звоњавом телефона. Простор је имао душу, али могућности да допрем до осталих рупа белих просторија биле су ограничене већ на почетку. Начелница ради у Хитној још од 2007. године. Она је и жена која каже да се никад не ’’огугла’’, само се научи како да се каналише стрес.

„Kонцепт рада хитне помоћи и наше функционисање је потпуно другачије од било чега другог. На општој медицини лекар има своју амбуланту и своју сестру и они су чак у различитим просторијама, ми смо некако сви на релативно малом простору, доста смо и упућени једни на друге. Ако нам треба помоћ, ми морамо једни другима да помогнемо на терену“, објашњава начелница Јелена Тодоровић.

РАСKРИНKАВАЊЕ

Почела је да се разбија илузија у мојој глави. Замишљен хаос и сударање на ходницима уз узвике да се пожури свео се на разговор са сталоженом женом. Докторка је тачно знала на које ће место ставити речи у реченици да звучи углачано уз миран, тих глас. Једино тај телефон који нам је прекидао нит разговора свако мало и уверавао ме како мора да има добро истрениране живце.

Придружила нам се и главна сестра Ана која је радила свој посао и слушала, док није зазвонио телефон начелници и док је нисам изгубила на минут, што је сестра искористила да ме оштро упита и пресече: „Зашто баш о овоме пишеш, здравство је већ исписана тема, имаш реку у граду, зашто не о њој?“ Објасних јој да је здравство центар дешавања, да људи знају само своју страну виђења и страну која им се пренесе.

ДОМ БЕЗ KУЋЕ

На питање каква је процедура са бескућницима који су редовни узроци позива, докторка и сестра кажу да чим добију локацију и коментар знају о коме је реч, али да се увек одазову и да је проблем што за разлику од Београда, Чачак не поседује токсикологију. Једино ако поседује повреде одвози се на ургентни, а након тога је трежњене проблем, јер како одвести кући особу која нема кућу.

„Бескућници нису медицински проблем, већ социјални“, наглашава начелница.

hitna 3

Објашњава да се за овај позив припремају годинама и стално уче.

„Мени дуго није било лако да констатујем смрт, да неком кажем да је неко преминуо, без обзира колико тај неко имао година, јер у том тренутку ти си практично завршио нечији живот, кад си рекао он је преминуо, ту је крај. Дуго је требало времена да научим да то изговорим“, рекла је начелница.

На питање о томе да ли их паралише страх у току рада обе су потврдиле да страха нема, једино ако се они нађу у опасности, јер од концентрисаности на посао све то постаје секундарна брига која преплави када се све заврши.

Начелница је дала пример случаја са дететом у тешком стању и додала : “Ја сам тада успела да предам дете и кад су лекари наставили свој посао, на прва врата сам изашла нормално, кад сам излазила на друга почела сам да плачем.“

ХЛАДНА ЗАГУШЉИВОСТ

Осетих се као да ми фали још мало тога да разумем, па одох у чекаоницу Дома здравља и посматрам ствари.

За овај простор не мораш да се осећаш исцрпљено и тмурно да би тако изгледао, он већ јесте такав. Бела као боја празнине, нечег узвишеног, насталог од светлости, али само што је та светлост жмиркава неонка. Хладно изгледа, а топло је, чак и загушљиво. Људи овде изгледају као да чекају вести које су цео житов припремане, све је испуњено нервозом, као да вани не постоји.

Зашто онда уређују тако простор, ако је да би изгледало стерилно, успело им је, јер изгледа стерилно од свега сто је људско. Метафорично сви тренутно живимо у овој чекаоници. Према томе овде се ништа није променило, само што сад сви чекамо да нас прозову, само немамо сви заказано у исто време.

Одлазим у тренутку када се пале сирене, спој плаве и црвене који не може јаче да те пољуља. Kажу да се црвена боље види дању, а плава је за ноћ, али има ту још нечег. У борби неба и земље, плава и бела се повезују против црвене и зелене, надметање непостојаног и постојаног. Плава боја вечности, истине, откровљења и црвена као опасност, страст, грех и љубав.

Узвишеније је кад се ствари овако поставе, јер кад се оне упале изгледа да се стварно удруже људске руке и судбина.

Ввише се не чују сирене.