Студентски радови

ГОСПОЂА МИНИСТАРКА ИЛИ ГРЕШНИЦА БЕЗ ГРЕХА

29. март 2014.
Jelena Petrović

Жанка Стокић

„Драга Жанка, Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете. Вас се кризе не могу дотаћи. Ви остајете министарка, једина министарка. Увек министарка.“ Овако јој је Бранислав Нушић писао поводом стотог извођења Госпође министраке. Исту улогу је само за њу створио. Била је једна од ретких глумица која је на почетку прошлога века играла на најпрестижнијим сценама Европе. Њено име никада се није изговарало без Велика. Велика Жанка. „Снажна личност и непоновљива жена“, овако су о њој говорили савременици, са којима је знала да у то време- неуобичајено за жене, до јутра седи и пије у кафани.  Сасвим другачија, необична и најпре јединствена.

Некада обожавана и слављена, потом одбачена и заборављена, данас изнова цењена и помињана. Углавном у марту, јер се већ дванаест година додељује, сада већ престижна глумачка награда, која носи име Жанке Стокић.

Али, ко је била Жанка Стокић?

Надарена и несрећна глумица. Трагична хероина. Један од највећих талената у историји Народног позоришта. Грешница без греха. Нушићева дива необичне лепоте.

Жанка Стокић, рођена је као Живана Стокић 24.јануара 1887.године у Великом Градишту. Веома рано остаје без оца, а  мајка се убрзо преудаје за локалног свештеника. Како очух није желео пасторку у својој близини, Жанка остаје напуштена и сама. Већ са четрнаест година удаје се за зајечарског мајстора. Девојчица разочарана у брак бежи од мужа. Бекство са позоришном трупом било је остварење свих њених снова. Првом улогом у представи „Брачне ноћи“ 1902. године одушевљава публику. Играјући у путујућим позориштима, развијала је свој таленат на различитим улогама, а да притом никога није остављала равнодушним. Прекретница у Жанкиној каријери збила се 1911. године на гостовању у Београду, када је тада двадесетчетворогодишњу уметницу запазио управник Народног позоришта, Милан Грол.

Убрзо постаје и стални члан најстаријег српског позоришта. Пленила је, кажу, харизмом, а хумора је  у њој било на претек. Лепотом је очаравала, мада је годинама живела несрећна и усамљена. Друштво су јој правили кућни љубимци. Предратна београдска публика памти је по стотинама великих и малих улога. Тако је била Тоанаета у „Уображеном болеснику“, Дорина у „Тартифу“, Нера у „Подвали“… али своје најзначајније улоге остварила је управо у Нушићевим комадима. Зато су је често неки из милости, неки иронично, звали „Нушићевом дивом“. 298349 ku-nusicizanka-ovo ffУлогу Госпође министарке извела је више од двеста пута, а представа је била веома успешна. Пре премијере Жанка Стокић је прославила двадесет и пет година уметничког рада. Остало је забележено да је тог дана позната београдска глумица примала честитке и поклоне поводом свог јубилеја у скадарлијској кафани „Два јелена“.

Колико је била уважавана и поштована, говори и податак да је од новца који је добила за свој јубилеј купила кућу на Топчидеру, у којој је и провела последње дане свог живота. Изузев многобројних представа, само једну улогу је остварила на филму. И то у немом филму симболичног назива „Грешница без греха“. Када није била на сцени, седела је у скадарлијским кафанама. Волела је смех и причу, а њене приче су многи радо слушали. Успех и славу данас чувене Жанке Стокић, помутио је Други светски рат.

У педесетим годинама и већ нарушеног здравља, била је на ивици егзистенције. Водећи тешку борбу са дијабетесом, у ратним  годинама, водила је и борбу за набавку инсулина. Зато је током рата учествовала у програмима радио-станица, које су биле под немачком управом. Њен живот продужавала је свака нова емисија. Ипак, то нису схватале комунистичке власти, збо чега су је неколико година касније и теретиле. Жанка је изведена пред Суд за суђење злочина и преступа против националне части, 3.фебруара 1945. Осуђена је на осам година губитка националне части. Казна је била друштвенокористан рад. Београђани су до тада грациозну диву са сцене, тих дана могли да виде са метлом. Данас и тада Велика Жанка, чистила је улице. Молила је да јој допусте да се врати уметничком животу, како не би живела од милостиње својих суграђана. Њене молбе нико није чуо. Болесна, изнемогла и очајна, написала је и свој тестамент и описала како жели да буде сахрањена.

Након двогодишњег издржавања уличне казне и дружења са метлом, када је већ помела многе београдске улице до ње је стигао глас да јој је све опроштено. У лето 1947. године Бојан Ступица јој је саопштио да јој је казна укинута и како намерава да је ангажује у новоотвореном Југословенском драмском позоришту. Велика и тужна уметница од среће није издржала. Преминула је исте ноћи у шездесетој години. Сахрањена је на Топчидерском гробљу. Остало је забележено да је њен ковчег био натоварен на воловска кола и сав у цвећу. Народ ју је испратио клечећи на тротоару уз цвеће и песму по њеној жељи „Ој, Мораво“. Нушићевој диви и Госпођи министарки нису се одужили ни држава ни њено вољено позориште, већ јој је споник подигла верна служавка. На њему је написала- „ Својој плементој газдарици Жанки подижем овај споменик, благородна Магда“.