Дворац породице Шпицер био је најзначајнија грађевина своје околине, а данас је опустошен и покраден од некадашњег сјаја.
У центру Беочина, сакривен растињем, налази се бисер архитектуре са краја деветнаестог века.Ово архитектонско благо конструисано је у периоду од 1890 до 1892. године за потребе имућне немачке породице Шпицер. Власници беочинске цементаре, изградивши свој нови дом, Беочину су поклонили замак у стилу еклектичке архитектуре. Пројектовао га је чувени Имре Штајндл. На дворцу су приметни елементи старих стилова попут романике, готике, ренесансе и барока као и модерни сецесијски правац.
Посебну вредност дворцу даје ентеријер централног хола. Осим камина, ту су и зидови обложени дрвеном ламперијом, ограда галерије израђена у каменој пластици и зидови осликани сецесијски стилизованим биљним орнаментима.
Еде Шпицер је у овом дворцу живео са својом женом Кларом, сином Џонасом и ћерком Џоаном. У исто време када је саграђен дворац, око њега је подигнут и велики парк познатији као Шпицер башта. Постоји легенда о овој башти у коју многи и данас верују. Прича каже да је ту често боравила Шпицерова ћерка када је проводила своје дане ван Беча и Пеште. Шетала се по врту и башти са књигом у руци и задржавала се код малог летњиковца. На том месту се родила љубав између ње и коњушара, али родитељи њихову везу нису подржавали. По неким казивањима, она се због несрећне љубави и убила.
И данас, после више од сто година, код неких мештана и даље постоји страх од тог места. Прича се да су се на тавану гнездили голубови у време када је у дворцу била смештена школа. Многи нису смели ни крочити у тај голубарник, убеђени да је стари таван препун мистерија.
Постоји још једна легенда да су 1910. године радници цементаре радећи на парном котлу видели квар. Упозоравали су надзорнике и власнике да је котао пукао и да може експлодирати. Међутим, добили су наређење да наставе да раде. Крајем јула исте године котао је експлодирао. Десет радника је погинуло, а 35 рањено. Власници и управа забранили су породицама да преузму тела погинулих и кришом су их сахранили на беочинском гробљу уз јаку жандармеријску стражу. Иако је међу страдалима било радника различитих вероисповести, у беочинској православној цркви се на Огњену Марију врши помен свих страдалих како се тај догађај не би заборавио.
Пред почетак Другог светског рата, Еде Шпицер и његова породица напуштају своју кућу и одлазе из Србије. Верује се да су отишли у Немачку, где и данас живе њихови потомци.
За време рата нацисти су користили дворац као седиште немачке војне команде. Након ослобођења, објекат је национализован, па је некадашња породична вила добила нову намену. Била је градска библиотека, дом културе и седиште рукометног клуба. Из просторија двоца огласио се и први радио у Беочину. Кућа Шпицерових била је и школа коју су похађали ученици виших разреда. У једном тренутку, у дворцу су се склапали бракови. Наш познати песник Мика Антић је део дворца користио као свој сликарски атеље, јер се поред писања бавио и сликарством. Напослетку, ту је био отворен и ексклузивни ресторан са преноћиштем.
1997. године дворац је проглашен за споменик културе, али ова титула га није заштитила од даљег пропадања.
Данас су готово сви прозори поломљени, а фасада ишарана и оскрнављена. Простране собе и велики хол преплављени су смећем. Услед обилних падавина током зиме 2011. године, део трема се урушио. Детаљи који су пуком срећом преживели сведоче чињеници каква је грађевинска лепота препуштена забораву.
Дворац Шпицерових ретко ко посећује. Због неопходне дозволе од стране општине, услед опасности од рушења, у његове просторије данас залутају само уметници, певачи, као и глумци и редитељи којима је “дворац духова” савршена локација за снимање. Међу њима су Клинт Иствуд и Емир Кустурица.
