ДУНАВ ПЛОВИ СЛОБОДНО

Драган Симеуновић

На шестом међународном фестивалу документарног филма „БЕЛДОКС 2013“, који се одржао од 26. до 30. априла у престоници, београдска публика имала је прилику да премијерно  погледа филм „Дунав плови слободно“ тројице младих аутора- Саше Перића, Драгана Симеуновића и Синише Дугоњића. У овом документарном остварењу, тројица уметника пратила су ток Дунава кроз осам европских градова (од Београда до изворишта Дунава), и у њима приказали слободне уметнике- музичаре, глумце, сликаре… који стварају поред реке. Како је филм изазвао позитивне реакције код публике, разговарали смо са једним од твораца филма, Драганом Симеуновићем.

Зашто баш Дунав као инспирација? Одакле идеја?

Још од рада на припреми представе „НЕ-видљиви град“- ДАХ театра, чини ми се да је то било сада већ давне 2005. године, постао сам свестан Дунава, његове величине и битности у формирању живота и културе Београда, а самим тим и државе (чија су се имена много пута мењала), као и региона уопште. Чињеница да су Београд некада давно подигли Келти  који су негде “одозго” допловили и који су истим тим Дуновом могли стићи и до Црног мора, а затим и даље до Индије, Африке… потпуно ме је опчинила. Много пута сам стајао на зидинама Калемегдана и размишљао куда би ме тај исти Дунав могао одвести, куда из те тачке у којој се осећа та нека граница светова, тачке из које узводно гледаш ка пространствима, увек жељеног и неистраженог запада, а на леђима осећаш бреме мириса и ритмова истока. Те 2010. су се стекли услови, или је Дунав тако одлучио, и ми смо „запловили“ узводно ка извору.  

У филму можемо видети у сваком граду различите врсте уметности које настају поред реке, колико је било тешко пронаћи уметнике и наговорити их да стану испред камере?

Имали смо јасан фокус шта истражујемо- а то су уметници и уметнице из подунавских градова; њихов рад, њихов начин рада и живљења. Неке од њих смо познавали од раније, до неких смо дошли истражујући путем интернета, али велики део њих се напросто десио док смо живахно шетали и истраживали град. Напросто смо прилазили људима питали их о уметницима, местима на којима се скупљају… једна прича је другој водила, и  градови су нам се сами „отварали“.

Шта је најлепше, а шта најтеже што памтите са снимања?

 Било је заиста много предивних момената… Можда бих могао да издвојим сусрет са самим извором Дунава. Свирати поред Дунава, који је толики да можеш да га опкорачиш. Тог истог Дунава који је у Београду толики да је страшно и замислити покушај да га препливаш. Ту је свакако и излазак сунца на Валхали поред Регенсбурга.  Најтеже ми је свакако било када смо дошли у Улм. Пробе за извођење композиције уметнице Драгане Јовановић „Мама Дуна“ у оквиру Дунавфеста. Ту више није било истраживања, то је било нешто што сам унапред знао да ћу радити, професионално уметнички извођачки рад.

7854647 origБудимпешта, Братислава, Беч, Линц, Улм, Регенсбург… Који од ових градова Вам се највише свидео и у којем од њих бисте волели поново да снимате?

Пре свега, волео бих да у сваком од градова у којима смо снимали имамо и премијеру. То ми се чини као нужно и  неопходно за овакав филм, и за процес рада на оваквом филму. Ако баш морам да се одлучим за само један град, онда би то свакако био Регенсбург, који јесте прва или последња лука Дунава зависи од угла гледања. Могу некако да замислим Келте како су ту градили бродове којима су после допловили до места данашњег Београда.

Поред уметничких прича, у филму публика је имала и прилику да види неколико кадрова из логора Матхаузен. Који су Ваши утисци након снимања у логору? 

То је први и једини концентрациони логор који сам икада посетио. Био је врло леп и сунчан дан када смо стигли до логора који споља изгледа као нека чудна али лепа нововековна тврђава или можда као нека лепа фабрика… Када уђеш унутра и осетиш ту енергију, осетиш ту снагу правилних и симетричних линија… онда када почнеш да разумеваш да су оне тако лепо и симетрично грађене само зато да би се ту “лепо” и “правилно” мучило и систематски убијало. Снажан је утисак. Ту се осети целукупна снага болесно-перверзног потенцијала људског ума, којим је нажалост био обојен цео 20. век. Нисам сигуран да ли смо уопште разумели важност и снагу тих споменика људске монструозности. Они су докази опасности која нужно долази уколико се људска стваралачка енергија стави у сврху пуке жеље за поседовањем.

Колике су шансе да се оствари ваш план, да у Србију доведете све те уметнике из филма, како би овде могли да презентују свој рад?

6228824Мислим да је тај план врло реалистичан. Уколико је било коме, од људи који одлучују, искрено стало до било какве интеграције овог региона тај пројекат свакако мора да се реализује. Људи су од памтивека тим истим Дунавом размењивали културу, стваралаштво и добра. У потоњим деценијама та размена се пре свега сводила на размену добара а ја верујем да је дошло време да се окренемо култури и „здравим“ вредностима. Ми свакако озбиљно припремамо пројекат и пранирамо његово лансирање и презентацију за крај маја или евентуално почетак јуна. На презентацију пројекта ћемо позвати представнике министарства културе, представнике Секретаријата за културу града Београда, представнике амбасада земаља у којима смо снимали као и представнике амбасада које су вољне да се укључе финансијски и логистички помогну пројекат. Пројекат има потенцијал да постане самоодржив али се он свакако мора покренути одређеном количином донираних финансијских средстава.

Планирате ли још неки докуменарни филм о можда некој другој реци?

Дунав је још увек неиспричана прича. Чека нас још једна “пловидба” од Београда до делте Дунава, но то ће свакако бити другачији пут и другачије истраживање. Пројекат о другом делу документарног филма о Дунаву ћемо такође представити када будемо то радили и са пројектом уметничке размене градова на Дунаву.

Где ће публика поново моћи да погледа Ваш филм?

3898436 origУ Новом Саду, Будимпешти, Братислави, Бечу, Линцу, Регензбургу и  Улму. То је оно што ћемо, надам се, успети да реализујемо већ у току овог лета.  Упоредо са тим, филм желимо да прикажемо на што је могуће више фестивала. Што се тиче београдске публике ,ту је ситуација поприлично тешка, јер Београд нема биоскопе. Има ове који се налазе у шопинг центрима, али они не негују ту врсту филмова. Искрено се надам да ће ускоро макар један од биоскопа Београд филма, који су преваром уништени, бити враћен и доведен намени. Ми смо из Београда, Београд је милионски град, наш филм је видело стотинак људи, а верујем да би га радо видело још неколико хиљда, уколико би било простора и прилика. На затварању БЕЛДОКС фестивала сам чуо за програм БЕЛДОКС ЕХО у оквиру кога ће се у 20 села и градова по Србији дешавати мини фестивал документарног филма. Ја се веома надам да ће и наш филм бити део тога.