„…Највећи професионални успех бити подједнако одговоран и посвећен и великим догађајима и оним сасвим обичним, малим као и најпопуларнијим спортовима.”
Прослављени спортски новинар, коментатор и уредник спортске редакције РТВ Б92 Милош Шарановић, открио је тренутке који су обележили његову досадашњу каријеру. Предочио нам је пут од дистрибутера стране штампе и колпортера до коментаторских кабина највећих спортских објеката. Присетио се неких занимљивих ситуација и анегдота, оценио тренутно стање у нашем спорту и говорио о школи спортског новинарства у којој предаје.
Радили сте за ОЕБС као аналитичар медија у предизборним кампањама. Да ли је то био нормалан пут да се дође до спортског новинара, с обзиром на време у ком смо живели?
Ако се крене од чињенице да сам по образовању лекар, тек онда су сви термини осим ’нормално’ прави опис пута. Србија је специфична, између осталог често се срећу људи који раде посао за који се нису школовали или који никада не проведу дан у струци. Ако се ствари тако поставе, нормално је.
Као мали сте тренирали кошарку, а и завршили сте Медицински факултет, како то да нисте завршили у некој од ових професија?
За озбиљну кошарку нисам био довољно добар, још мање сам био упоран да у спорту успем, а у медицину сам се некада, више се не сећам када, разочарао. Нисам се видео у томе још негде на половини студија али сам био сигуран да морам да завршим због себе, да ме не стигне једног дана осећај да сам одустао од важне ствари у животу. Факултет сам некако завршио, имам ‘титулу’ доктора али сам се ипак определио за новинарство.
Телевизијским новинарством сте почели да се бавите у продукцијској групи “Мрежа” 1999. године, чиме сте се у почетку бавили и које сте теме обрађивали у том периоду?
Почео сам прилозима о спорту за емисију која се звала ‘Дани у недељи’ и била нека верзија Дневника државне телевизије, на недељном нивоу али са, логично, другачијим садржајем. Касније сам радио прилоге за друге емисије ПГ ‘Мрежа’ и у тој кући пуно научио.
Спортска редакција чији сте уредник стекла је репутацију једне од најбољих на овим просторима. Како је изгледао почетак од кад сте, 2002. године, дошли на телевизију Б92?
Телевизијска редакција је постојала и када сам ја дошао, брзо после тога су стигли и програми. Прво шпанска лига, после и Лига шампиона, тада смо имали преносе НБА лиге, нисмо имали пуно времена да се оснивамо и почињемо, ствари су се брзо дешавале и све се радило ‘у ходу’, можда је баш због тога испало добро.
У интервјуу за “Mozzarsport” изјавили сте да примећујете све већу дозу неписмености и “чудног говора”. Како по Вама изгледа новинарсто у Србији?
Можда је претенциозно да ја судим српском новинарству али мени се, углавном, не допада. И због мањка писмености и због мањка храбрости и због, а мислим да је то кључни разлог, потпуног одсуства одговорности. У земљи у којој се за већину медија само нагађа чији су и како се финансирају, не може да буде много боље. Србија је у многим сферама, у континуираном лутању, чудно би било да је новинарство боље.
Које колеге из новинарске бранше највише цените и са ким имате најбољу сарадњу? Ко је од спортиста на Вас оставио најјачи утисак?
Мало сам изгубио осећај да судим како други раде али знам да волим, поред Милана Бошковића и Игора Вујичина, да чујем већину коментатора и Арене, Еуроспорта и Спортклуба. Ван спортског новинарства има пуно људи чији рад ценим, можда и више јер њихове грешке теже примећујем. Такође, има сјајних спортиста које сам упознао али сам прилично сигуран да спортски новинар не може и не сме да буде пријатељ са људима о којима пише тако да, скоро увек, останемо на нивоу уважавања. Довољно је.
Да ли сте имали трему пре прве утакмице коју сте коментарисали?
Не, почео сам као да је то нешто најлакше и најнормалније али ме је трема стизала у току преноса. На крају сам се изборио некако али је касније било промена и помака што јасно говори о томе да ме је први пут трема ‘ јела’ и када то нисам примећивао.
Многи коментатори током мечева праве грешке и лапсусе, да ли сте Ви имали неки гаф приликом преноса утакмица?
Трудим се да спреман уђем у коменаторску кабину и да знам ко су људи на терену, али се дешавало да видим гол кога нема или ‘прозовем играча’ који није у игри. Сећам се да сам једном, на утакмици Бајерн – Челси, пре пет, шест година, рекао “Више није опасно”, гол је постигнут две или три секунде касније, а ја прокоментарисао “Шта би било да је било опасно”.
Како коментаришете тренутну ситуацију у српском спорту?
Страшно је, неуређено, са мало чистог и здравог новца, неупоредиво горе него што бих желео да буде. Исти је проблем у свим равнима живота у Србији, све је мање или више неуређено а у спорту постоји и додатни проблем, не зна се шта је чије а приватизација не делује као поуздано решење. Заиста немам идеју где је излаз.
Извештавали сте са Олимпијских игара у Атини 2004. и Пекингу 2008. године као и са светског првенства у Немачкој 2006. Како изгледа рад на тако великим и значајним такмичењима?
Пренапоран је посао, заиста је од јутра до мрака, али и диван, потпуно неупоредив са другим задацима. У Атини сам, рецимо, смршао десет килограма за две и по недеље али сам се вратио са успоменама за цео живот. Да више никада нисам отишао на велико такмичење, не би ми било жао. После сам стигао и до Пекинга, док сам у Лондон послао колеге из редакције. Што се Мундијала у Немачкој тиче, заиста је био фантастично организован, што се од Немаца и очекивало.
Поред ових догађаја, да ли бисте издвојили још неки професионални успех?
Финала Лиге шампиона, коментарисао сам финале Европског првенства за младе фудбалере, извештавао сам са тениског тунира на Вимблдону, са утакмица кошаркашке Евролиге, Фајнал Фора у Паризу и многих других догађаја. Међутим, мислим да је највећи професионални успех бити подједнако одговоран и посвећен и великим догађајима и оним сасвим обичним, малим као и најпопуларнијим спортовима.
Прошле године сте у сарадњи са удружењем грађана “Цеправ” почели са организацијом школе спортског новинарства која и даље траје. Тренутно је у току четврта генерација полазника ове школе у којој предајете па нам реците нешто више о том пројекту?
Сваки пројекат који има за циљ да младим људима отвори још неке видике или врата, да им помогне да нађу себе и провере да ли је нешто што им се свиђа посао којим би могли да се баве, користан је и заслужује подршку. Овај, који је покренуо “Цеправ” и на коме ја предајем је замишљен добро, ради се са пуно ентузијазма и мислим да има смисла. Срећан сам када видим да је неко нешто научио уз моју подршку и презадовољан када неко од полазника стигне до запослења у бранши. То је оно чему сви тежимо.
