Рутина је најопаснија болест за сваку професију, поготово новинарство
Ненад Љ. Стефановић, новинар Радио-телевизије Србије, већ седам година главни је и одговорни уредник информативног програма, као и водитељ и аутор емисије ,,Сведок“. Разговарали смо са њим о његовим искуствима, новинарству, уредништву и медијској сцени Србије.
Новинарством се бавите већ тридесет година. Колико се новинарска професија у Србији променила од 80их година до данас?
Пре свега, медијска сцена изгледа потпуно другачије. Појавила се жута штампа и много телевизијских станица, док је раније постојала само једна телевизија и четири водећа листа. Оно што је, чини ми се, битна разлика јесте да је раније новинарство било озбиљнија професија него сада. Нажалост, лошији нам је образовни систем, ниво новинарства је нижи него што је био, а људи који улазе у ову професију најчешће улазе са неким другим мотивима него што су улазили пре двадесетак, тридесетак година. Ја сам имао ту срећу да сам почео да радим у тад најтиражнијим новинама ,,Вечерњим новостима“ које су имале јако добру новинску школу. ,,Новости“ су увек имале праксу да када приме новинаре, шаљу их негде у унутрашњост Србије да се навикну и раде као дописници. Ја сам то прво сматрао као казну, али сада схватам да ми је то у каријери било веома значајно. У то време, кад сам ја почињао, новинар је имао обично неку торбицу, бележницу и оловку. После је у ту торбицу ушао диктафон, затим мобилни, а сада већина носи и лаптопове. Тако да се професија и у том неком техничком смислу мења.
Познати сте по томе да сте једини југословенски изваштач из Источног Берлина у време пада Берлинског зида. Касније сте завршили специјализацију на Светском институту за новинарство у Минесоти. Какво сте искуство стекли и колико се новинарство у Србији разликовало од новинарства ван граница наше земље?
Имао сам ту срећу да гледам уживо можда један од најзначајнијих историјских догађаја који су обележили прошли век. Веома значајно искуство. Касније сам у Светском институту за новинарство са још девет новинара из различитих земаља живео годину дана. Осим тога смо заједно путовали, на неки начин се специјализовали. Када сам се поредио са колегама, којих је било и из афричких, али и неких развијенијих земаља, по заради, како је кренула криза, био сам ближи колегама из Африке. Али по свему другом врло брзо сам стекао мир и неко самопоуздање, јер ни по образовању ни по знању нисам био инфериоран у односу на новинаре из развијенијих земаља. Било ми је драго када су рекли да су много научили од мене, као што сам и ја од њих, наравно.
Посао главног и одговорног уредника информативног програма прихватили сте 2004. године. У то време сте изјавили да сте ту функцију прихватили на ,,одређено време“. Шта вас је навело да то одређено време прерасте у, сад већ пуних 7 година?
Догодило се то да ме је Александар Тијанић позвао да се видимо и понудио ми да радим интервјуе, зато што је желео неког ко нимало не личи на њега. Морам да признам да је имао добар ПР и натерао да размислим о томе. Телевизија ме није много занимала, тако да нисам размишљао да останем дуго на томе. Међутим, касније, кад је Гоца Суша дала оставку, понудио ми је посао и уредника. То је била једна од најтежих одлука. Нисам имао неко мишљење о тој редакцији, зато што је до тада производила више идеологије, него информације. Тајно смо се договорили да, када ме је сломио да то прихватим, то време буде три месеца, међутим након истека рока рекао ми је ,,Заборави то“.
Шта је то што сте планирали и променили при доласку на место уредника у односу на дотадашњи рад Гордане Суше?
Када сам дошао био сам шокиран једним доста ниским нивоом редакције. Оно је била једна чудна мешавина људи који су овде били још од Титовог времена, наталожених са много лоших новинара из времена Милошевића. Тој читавој редакцији је било потребно једно ,,велико спремање“. Прве две, три године, једини мој озбиљан посао био је да променим много лоше навике које сам затекао и дигнем стандарде и амбиције новинарима. Схватио сам да сам успео у томе оног тренутка када су почели да зову новинари са других телевизија и траже да им отворим врата. То је било сасвим јасно да је ово била кућа у којој није било више срамота радити.
Поред уредништва, водите и политички ток шоу ,,Сведок“. Колико је уопште захтевно бити уредник програма на националној телевизији, а притом и аутор поменуте емисије?
Као уредник одговарам за велики број људи. Тако велики системи увек имају неку моћ инерције и људи гледају да не раде свој посао увек професионално, већ рутински, а рутина је најопаснија болест за сваку професиј,. поготово ову. Ја зато и правим често паузе са ,,Сведоком“, због преоптерећења дневним и уредничким послом. Са друге стране, паузе су потребне јер је емисија замишљена као портет интервју, а у Србији нема много људи којима бисте могли да посветите сат времена квалитетног разговора.
Рекли сте да ћете се потрудити да на јавном сервису подстичете истраживачко новинарство. Како оцењујете истраживачко новинарство у нашој земљи и колико је оно на цени?
Нема га много. Има сјајних, али није најсрећније време за то. Ми покушавамо полако да идемо у том правцу и имамо емисије које крећу ка томе. Да будем искрен, најбољи пример у Србији је ,,Инсајдер“ Бранкице Станковић, мада је опет и другачији профил куће од наше.
У новинарском и уредничком послу, па тако и у Вашем случају честе су ситуације да новинари бивају оптужени и подвргнути кривичним поступцима. На који начин излазите на крај са таквим ситуацијама и изазовима?
То је огроман посао, 400 људи у редакцији информативе и сасвим је нормално да стигне по која тужба, барем једна дневно. Има људи који туже зато што смо их поменули у неком контексту. Имају право да то раде. Буде непријатно вући се по судовима, али излази се са тим на крај. Ако радите професионално, нема разлога да се бојите.
Препознатљиви сте по темељном и аналитичком приступу темама којим се бавите. Колико данас има таквих новинара и шта је уопште, по Вашем мишљењу, потребно да би се новинар сматрао добрим?
Нема их много. Добар новинар је увек добар новинар било где да се налази. Ту нема неке филозофије. То подразумева темељно образовање, то подразумева да у оној торбици коју сам помињао, у којој су некад били оловка, бележница и диктафон, новинар увек има и неку здраву сумњу, увек да загледа ствари под поставу, да види како то изгледа изнутра. То неки кажу да се сваког јутра будиш са рупом у мозгу, смишљајући шта би данас могао да урадиш. Не можеш да будеш добар новинар ако си више написао него што си прочитао. То је суштина формуле како бити добар новинар.
