Дијалог не замире, одавно је умро

Често ти људи око тебе кажу да не мораш баш толико да таласаш, да се смириш, да заћутиш овај пут. Постоји сцена у филму „Национална класа“ када Флојд креће на трку и мајка му каже само немој брзо да возиш. Па како да возим трке онда? Исто је и у новинарству.

Новинар СОС канала Владан Тегелтија бави се спортским новинарством већ 25 година. Пратио је и извештавао са великих успеха кошаркашке репрезентације али и домаћих клубова. Увео је новине у спортско новинарство деведесетих година, ипак и сам признаје да је све то превазиђено. Неки поштују његов рад, други га критикују јер сматрају да није објективан. Њега то како он каже не тангира, сматра да ко год да се бави спортом не може бити објективан јер сам спорт не подлеже објективности. Околности се мењају али он се не мења, он остаје у свом студију да обрађује кошаркашке актуелности и критикује све па и свој Партизан.

 

Новинарство није иста професија каква је била када сте ви почињали. Шта мислите да је највише утицало да се новинарство промени?

Разлика је да је новинар некад био цењенији али није било ни друштвених мрежа. Барбара је производ друштвених мрежа, оне промене све. Нико не може да те слаже, пре је било шта новинар каже тако је и верује му се али данас се то поверење изгубило. Друштвене мреже шире и дезинформације наравно, много је спиновања али сада је то много теже. Оне су постале облик новинарства, можда не баш квалитетан али не можемо бежати од тога да преузимају примат.

 

Гостовали сте у емсији Балкан инфо прошле године и тада сте рекли да је младим новинарима представљена погрешна слика новинарства и ситуације у медијима. На шта сте конкретно мислили?

Независно новинарство не постоји, то је највећа превара. Тиме су тровали мене и сада трују вас. Једноставно увек зависиш од некога и једино си независан ако имаш свој блог и наравно ако ти то није извор финансија. Увек од неког зависиш, имаш неког изнад себе који те финансира и он одлучује. Била то држава, нека компанија или спонзор који је главни оглашивач увек ће тога бити. Тренутно код нас не постоји медиј који је независан: РТС, Н1, Арена спорт, Спорт клуб и многи други су просто речено финансијски зависни.

 

Да ли мислите да ће временом Србија постати земља у којој новинар неће бити под притиском као што је сада?

Ја мислим да ће бити још горе јер се чини да боље не може. Ко није спреман да то не треба да се бави овим послом. Често ти људи око тебе кажу да не мораш баш толико да таласаш, да се смириш, да заћутиш овај пут. Постоји сцена у филму „Национална класа“ када Флојд креће на трку и мајка му каже само немој брзо да возиш. Па како да возим трке онда? Исто је и у новинарству, како да ћутим када ми је посао да причам? Ако улазиш у овај посао и ако си критички настројен увек ће бити притисака.

 

Како гледате на ситуацију да је све мање дијалога како на телевизији тако и у друштву?

Дијалог не постоји од кад нема Утиска недеље. Све остало је лажни дијалог , суочавају се људи истих опција, са истим интересима и истим мишљењем. Тога нема ни у спорту, о политици онда да не причамо. Таква клима у друштву доводи до актуелних протеста који можда и донесу резултате. Нажалост све то не иде у равцу дијалога. Пример Барбаре је одличан, реаговање неких појединаца је невероватно. Уместо да се ситуација испрати сатиром и хумором ипак догађа се супротно. Вређањем и претњама радиш оно што друга страна жели и на неки начин постајеш они. Дошли смо до тога да немамо две стране, како онда да причамо о дијалогу? Дијалог не замире, одавно је умро.

 

Свима познати снимци наших кошаркаша из свлачионице и аутобуса ваших су рука дело. Како је дошло до тога?

Хтео сам да направим нешто другачије од РТС-а. Да не буде само пренос и изјава и то је то. Сматрао сам да може да буде занимљиво видети кошаркаше онакви какви јесу али и то је данас превазиђено. Сваки спортиста има телефон, укључи камеру и после пар минута је то већ на друштвеним мрежама и сви виде шта се дешава у свлачионици или у аутобусу. Фото-репортери и сниматељи су изумрла категорија. Новинарство је сада седење шест сати за рачунаром, гледање ко је шта ставио на коју друштвену мрежу и наравно скидање тога и писање „вести“.

 

Један сте од ретких новинара који прати и критикује дешавања у Кошаркашкој лиги Србије. Који су по вама разлози лошег стања првенствено кошарке у Србији?

Кошарка је у кризи, све мање људи прати кошарку. Пре је сваки већи град у Србији имао респектабилан клуб. Чачак, Крагујевац, Шабац, Вршац и многи други. Сада Звезда као прва у Аба лиги не може да напуни Пионир, тако да је очигледно пало интересовање. И само спортско новинарство зависи од стања спорта, када је нешто позитивно наравно да ће медији да прате и да пишу. Када све крене низбрдо онда ту нема никога па ни медија, ето Партизан и Звезда не играју Евролигу-шта више рећи. Стабилне финансије су кључ свега а знамо да њих баш нема у спорту.

 

Поред финансија, који су још по вама фактори криви за овакво стање кошарке?

Фактор човека. Челни људи у спорту су имали лошу стратегију и уздали су се у АБА лигу на пример. На крају нам је мало шта доброг донела. Звезда је у паду, знамо шта се дешавало око ФМП-а, Хемофарм не постоји, Партизан је исто у паду и да не спомињемо Војводину и Раднички. Ситуација је доста конфузна, имамо сада Мегу која је расадник талената. Звезда на пример има страшне младе играче али их не користи и бира опцију да их држи код себе по цену да пропадну и да не оду код неког другог. Партизан има сличну ситуацију али нема дефинисан циљ, нит се развијају млади нити се напада титула. У скоро сваком клубу је по пет или шест странаца сумњивог квалитета и на све то млади прерано одлазе јер овде немају простора. Додајмо да нема ни ко да тренира младе играче. Квалитетни тренери наравно одлазе за парама и остају само приучени „стручњаци“.